У вихору рата 1992. године док су многи фудбалери, фудбалски радници и љубитељи фудбалске игре водили борбу за одбрану Српске Републике, Родољуб Петковић је био један од иницијатора за формирање Фудбалског савеза.
Tа идеја наишла је на широку подршку међу борцима, у народу, али и у руководству младе Српске Републике која се рађала. Са неколико храбрих људи, заљубљеника у фудбал, Петковић је одржао десетак припремних састанака, а онда је 5. септембра 1992. одржана Оснивачка скупштина Фудбалског савеза Републике Српске. Вријеме је брзо пролазило, а фудбал у Српској је сваког дана ишао напријед и данас је то један велики покрет, са више од 20.000 фудбалера, 325 клубова, 600 тренера, 1.300 судија и инструктора.
Први оперативац фудбала у Републици Српској је свих тих 20 година (у вријеме писања ове књиге) Родољуб Петковић, који је године и деценије посветио овом спорту. Родољуб Петковић је управо те, 1992. године ушао у фудбалску историју Републике Српске, али и „шире”. Био је тада млад и у пуном стваралачком заносу, али и родољубивом заносу.
Емоције и послије толико година навиру, а и како не би. Такви догађаји се никада не могу заборавити. Петковић ми је у прољеће 2009. причао о тим данима када су се заједно рађали Република Српска и њен Фудбалски савез.
„Иницијативни одбор формиран је на приједлог министра за образовање, културу, вјере и физичку културу у Влади Српске Републике – Љубомира Зуковића и његовог замјеника Грује Бјековића” – сјећа се Родољуб Петковић – који је изабран за предсједника Иницијативног одбора.
„Ту су били још – Ранко Цвијић, Владимир Зрилић, Здравко Видовић, Благоје Шипка, Слободан Станивуковић. Одржали смо, чини ми се, чак једанаест састанака.”
У великом заносу, очекивао се тај свечани дан, 5. септембар 1992. године. У бањалучком Банском двору почела је да се пише нова фудбалска историја. Одржана је
Оснивачка скупштина Фудбалског савеза Српске Републике. Бански двор био је испуњен до посљедњег мјеста, а присутне је поздравио Грујо Бјековић, замјеник министра за образовање, културу, вјере и физичку културу у Влади Српске Републике. Изабрани су чланови Скупштине, Извршног одбора, а за првог предсједника изабран је
Бранко Лазаревић из Бијељине.
Даље је све добро познато: Фудбалски савез је био прва спортска организација у Републици Српској. Кренуо је успјешно, боље него што би ико очекивао. Савез је још у ратним годинама помагао оснивање других спортских организација у Републици Српској, а један од најактивнијих био је управо Родољуб Петковић.
Оснивање Фудбалског савеза Републике Српске покренуло је низ нових историјских фудбалских догађаја. У Градишци је 14. јула 1993. године обновљен Фудбалски савез. У Бањалуци је 27. марта 1993. године основано Удружење фудбалских судија Републике Српске. Године 1996. у једном интервалу одржано је прво Фудбалско првенство Републике Српске. Боксит из Милића је постао први шампион Републике Српске у фудбалу.
Прво финале Купа Републике Српске одиграно је у Бањалуци 25. јуна 1994. године. Први шампион заједничке лиге Босне и Херцеговине постао је Леотар из Требиња… У све ове догађаје, на неки начин, Родољуб Петковић је уградио себе. Родољуб Петковић је рођен у породици Николе и Велинке (рођене Ћећез) Петковић у Коњицу. Његов отац је, као службеник милиције, често мијењао мјесто рада и боравка, па су му се дјеца рађала широм Босне и Херцеговине.
Родољуб је као дјечак промијенио много градова и адреса. Са родитељима и два брата – Зораном и Велимиром – живио је и у западној Херцеговини, у Лиштици и Посушју, и тамо су били једина српска породица, али су то била срећна времена јер нико никога није питао ко је, нити одакле је. У дјетињству је Родољуб промијенио много основних школа, учитељица и наставника. На крају осмогодишњег школовања живио је у Лакташима и ту је стекао прво свједочанство. Затим је средњу школу завршио у Бањалуци. Потом је у Новом Саду завршио студије и постао професор менаџмента у спорту, туризму и рекреацији. Наставио је даље да се образује па је на Универзитету „Educoms” у Новом Саду, 2010. године магистрирао.
Прве фудбалске кораке направио је у јуниорима БСК-а у Бањалуци – 1968. године. Први тренер му је био проф. Боро Шмит. Дебитовао је са Козаром (1 : 0), а тај једини гол постигао је управо млади Петковић. У почетку је играо на положају лијевог крила, касније су му затим тренери пронашли мјесто у одбрани. Опет је играо по лијевој страни – као бек и халф. Једну годину је играо у добојској Слоги, у вријеме када је Слога имала сјајну генерацију у којој су наступали браћа Васиљевићи – Жарко и Раде, Милановић, Воћкић, Налбантић, Репчић…
Из Добоја је Петковић отишао на одслужење војног рока, а по повратку је играо у Младости (Котор- Варош), Лакташима, па поново у бањалучком БСК-у. Играчку каријеру завршио је 1981. године. Тада су услиједиле одређене промјене у клубу, а Петковић добија челну позицију – постаје предсједник.
Био је један од најмлађих клупских предсједника у тадашњој Југославији. Функцију предсједника БСК-а обављао је у два мандата. Толико пута је био и потпредсједник овог симпатичног фудбалског колектива. Успјешан фудбалски пут Родољуб Петковић наставља у Општинском фудбалском савезу у Бањалуци, осамдесетих година двадесетог вијека. У том интервалу био је и предсједник Удружења клубова Регионалне лиге – Запад. На функцији потпредсједника БСКа и члана предсједништва затекао га је грађански рат у Босни и Херцеговини. Даљи ток ове фудбалске саге, која је у ратном вихору пролазила кроз буру и олују познат је и о њему смо већ говорили.
Када је рат завршен, Родољуб Петковић у сарадњи са предсједником ФСРС, др Миланом Јелићем, доноси нови полет овом спорту. Остварени су крупни резултати у сваком погледу, а нарочито у организационом. Фудбалска кућа Републике Српске је модерна, а фудбал у Српској је бољи дио овог спорта у Босни и Херцеговини. Овдје не мислим на голе бројке, односно резултате у Првој лиги БиХ, јер је природно да ентитет (Федерација БиХ) који има два пута више становника и бољу (наслијеђену) инфраструктуру, оствари боље резултате. Међутим, клубови из Српске су све успјешнији, што потврђују и успјеси Леотара, Модриче и Славије. Родољуб Петковић ми је често говорио да би опет изабрао исти животни пут – фудбалски. И поред тога што у спорту, као и у животу, има лоших тренутака, има више оних лијепих. Он их је доживио као фудбалер, клупски руководилац и сада као генерални секретар Фудбалског савеза Републике Српске.
Породица је била његов главни стуб свих протеклих година. Пружала му је максималну подршку, а у његовој породици су свјесни да се у интересу фудбала мора нешто и жртвовати. Фудбал тражи максималан ангажман, ништа половично. Или јеси, или ниси!
Родољубову породицу чине супруга Гордана и синови Борис и Милош. Петковићи славе Светог Јована. Воде поријекло из Дрвара.
