Пламен свијеће и ове године обасјаће божићне трпезе многих Сокочана. У сусрет најрадоснијем празнику, рођењу Христовом, окупиће се бројне породице, пријатељи и рођаци.
Подруми трошних кућа старих родитеља одјекиваће смијехом окупљених синова и кћери. Седмог јануара, богати смо онолико колико нам у кућу дође унучади, и не само тада, већ и остатак свог живота у здрављу и радости дабогда сви били богатији и бројнији. Искра у оку сија и брачном пару Ксенији и Томиславу Боровини који пуних 60 година поштују сваког путника намјерника који сврати у њихову кућу.
Брачни живот Сене и Тома Боровине започео је давне 1957. године, на Аћимовдан. Од тада је прошло 60 година, а овај брачни пар, руку под руку, чека нова јутра у заједничком дому. Све је почело много прије него што је 40 сватова коњаника кренуло да испроси руку младе Ксеније и води је пут Долова у родно мјесто Боровина. Док је Томо био на служењу војног рока, његова писма стизала су на праву адресу. Пред Мегаром, на теферичу, себи је, како рече, нашао праву „ђевојку“, данас брачног друга.
– Уз сагласност родитеља, који су се тада много више поштовали него данас, испросио сам себи дјевојку, своју данашњу жену, у коју сам се заљубио. Могу вам рећи, током живота, било је трзавица (а који их брак нема?); али рецепт за дуг брак је љубав и лијеп разговор. Хвала Богу још смо заједно, поштујемо се као брачни другови, поштујемо и сваког путника намјерника који свраћа у нашу кућу – прича нам Томо.
Томо: „Од Ордена за најбољег радника у столарији, Медаље ватрогасног савеза до Медаље за народ – највећа награда су ипак унучад.“
Доста тога је Томо пребацио у животу преко своје грбаче. Рођен је у селу Долови, код Сокоца, 16.11. 1934. године. Након рата, пошто у Сокоцу није било ни школа, ни учитеља, са неколицином својих вршњака бива послан у Словенију, гдје остаје годину дана.
– Ту смо први пут видјели сијалице и лустере, што нам је било чудно послије наших чикара и лампи петролејки. Основну школу започео сам у Словенији 1945. а завршио у родном селу 1948. године. Као дјечак, осим кућних послова у родитељском дому, радио сам по разним предузећима, док нисам нашао стално запослеље у ШИПАД „ Романија“ гдје сам завршио столарски занат и стекао звање ВКВ радника. Најбурнији дио радног вијека провео сам у Сплиту одакле сам једва извукао живу главу. Из ШИПАД-а прелазим да радим у Основну школу „Славиша Вајнер Чича“, одакле 1985. одлазим у пензију – присјећа се Томо.
Сваки родитељ кроз живот има један циљ, а то је да дјеци обезбиједи бољи и љепши живот. Томо је много радио; добар дио свог живота провео је на теренским пословима широм бивше Југославије. Вријеме које је проводио на Сокоцу уз најмилије, користио је и за активности ван посла – на нешто за своју душу.
– Добровољно сам био члан ватрогасног друштва. Познато је да су момци из Сокоца увијек били вриједни и јаки, па смо и ми кроз своје друштво тако показивали. Често смо имали такмичења, а једном приликом пласирали смо се на Савезно такмичење у Краљеву гдје смо освојили друго мјесто – наставља Томо.
У то вријеме, Сена је кући подизала ћерку и сина. Иако је завршила гимназију, главни посао јој је био да подигне дјецу и одгоји их у праве људе.
Сена, кроз причу, помаже Тому да се присјети догађаја од раније. Помагала му је током цијелог живота, бивајући му ослонац, а с обзиром на то да је Томо дружељубив човјек, често су гости налазили пут до њихове куће, па се до раних јутарњих часова окупљало и дочекивало.
– Вољело се и попити; друштво је доводио често кући, али права жена је жена која је стрпљива, зато наш брак траје 60 година, па након толико година и мени неко треба дати орден. Као сваки брачни друг, много сам радила; заједно са Томом сам и кућу правила, рукама својим подизали темеље – присјећа се Сена.
Из Сенине приче сазнајемо како су времена била тежа онда када је она васпитавала дјецу, али је васпитавати било лакше него данас. Родитељи данас немају ни времена, ни стрпљења ни за дјецу, ни за себе.
Сена: „Права жена је жена која је стрпљива, зато наш брак траје 60 година, па након толико година и мени неко треба дати орден.“
– То су била другачија времена; касно сам почела радити, јер се више пажње посвећивало дјеци, што је било моје задужење, док је Томо радио да нама обезбиједи бољи живот. Некако смо знали шта је чији посао. Знамо и данас, ми смо богати људи, богати јер имамо четири унуке, а то је благо које новац не може купити. И највећа је радост када се сви окупимо. Зато се радујемо славама и празницима. Ми смо људи који славе и празнују, што би Томо рекао, крштени са три мјесеца – наставља Сена.
Док домаћин показује мјесто гдје му стоји икона, набраја нам ордење које краси његов јелек. Од Ордена за најбољег радника у столарији, Медаље ватрогасног савеза до Медаље за народ, највећа награда су ипак унучад.
– Свако из своје куће нешто носи. Мене је мој отац научио да се требају поштовати сви људи, као што је и сам чинио. То треба да учимо нашу дјецу – бити часна и поштена образа. Сада док сам у пензији, душа ми не мирује. Ја чувам пјесмом обичаје. Дио сам Пјевачке групе „Завичај“ чија су врата свима отворена – поручује Томо.
И на крају ове приче порука бива јасна.
– Ниједно дијете неће скренути са пута ако мало боље слуша своје родитеље. Дјеца треба више да воде рачуна о традицији, о свом народу, да поштују оно што су наши стари поштовали, и све ће на своје доћи акобогда – поручује овај пар док приджавајући једно друго за руку, и све до капије, испраћају свог госта.
