Крајем ове године када се сјећамо „Радио Романије“ и 42-годишњице од почетка рада, у рубрици „Времеплов“, вратили смо се у вријеме када је ова радио станица обиљежила 20-годишњицу рада, у тексту новинара Српске новинске агенције СРНА Вељка Шкиљевића.
Двадесет година, двије деценије или петина вијека – у животу не тако дуг период, али, предуг у бивствовању новинарском; мукотрпан, језиво опасан и рискантан у трци с временом, у тражењу нових израза, самопотврђивању и пратњи збивања. Та стална трка на радију је двоструко бржа па тиме и знатно напорнија. Говорећи спортским ријечником, за разлику од новина, у којима новинари могу каткад и одахнути, новинари радија су прави спринтери. Све се то мјери секундама, а опет треба да буду метрономски тачни у преношењу информације. Уз све то, микрофони не смију да примају њихово дисање, кашљање, а поготово немају право на замуцкивање нити лапсусе.
На радију може да ради само онај ко га истински воли и то не тако дуго, јер те он убија брзо, причао ми је ономад пријатељ који је радио на радију. То је права машина за мљевење новинара. Ако ћеш ишта да урадиш, на њему увијек мораш да бројиш секунде, а оне су толико дуге, и истовремено тако опасно кратке да се послије тога и не живи. Једноставно се, причао ми је, бојиш при сваком сусрету с микрофоном. Патолошки се бојиш дреке, а опет стално трчиш том истом микрофону.
Сњежана, Сузана, Грујо, Добрила, Радмила, Вељо и остали, неко дуже, а неко краће, већ двадесет година на „Радио Романији“ те исте микрофоне држе отворене за нас. Саопштавају нам веселе и тужне вијести, преносе наше поздраве и жеље, честитке и мале огласе. Информишу о збивањима код нас и у свијету и то веома спретно и коректно.
То су људи који при доласку на посао морају заборавити на све своје породичне проблеме, на своје болести. Они немају право да буду на послу нервозни и тужни. Немају право на грешке, јер морају бити брзи, тачни и добри. О њиховој евентуалној грешци причало би се дуго, али кад направе нешто добро, то му га дође логично и нормално. Због тога су они добри и немају право да буду другачији. Ово мишљење дијели и већина вас – њихових слушалаца. Осјетио сам то много пута при сретањима на овим улицама. Јер прилазите им с поштовањем и симпатијама. Значи – волите их, а они то морају завређивати. Квалитетом, свакако.
Добро, радио станица, кажу, мора да има и добру технику. То је тачно, као што је тачно да мора да има и добре професионалце и добре људе. Веома уигран тим, без слабог мјеста. Уистину сте одабрали прави талас ако је у редакцији цијела екипа новинара, за режијским столом Циго, а за микрофоном Радмила. Тек онда је то права „Радио Романија“ и прави талас – како гласи њихов рекламни слоган.
НАТО-ви бомбардери уништише предајник, а техника, мада с много муке, може се надокнадити. За ове двије деценије, колико ради „Радио Романија“, мислим да је највредније што је на њој стасао успјешан радио-тим који ће са новом техником и простором засигурно бити још бољи. Мирис долазећег мира већ сви осјећамо, а добра „Радио Романија“ ће нам тада требати још више него сада. Српска новинска агенција и ја, њен новинар, својим колегама желимо још успјешнији рад и да више никада нико од њих не буде ратни извјештач.
Објављено у 231.броју Соколачких новина (новембар 2017.)
