У срцу Поморавља, у Србији, налази се најтрофејнији градић у атлетици – Ћуприја. Изњедрила је свјетску рекордерку и три европска првака, а то су Вера Николић, Драган Здравковић и јунакиња наше приче Снежана Пајкић Јоловић.
Најзначајније успјехе за бившу Југославију донијела су ова три велика имена захваљујући покојом тренеру, професору географије Александру Петровићу, који је допринио да буду то што јесу.
Снежана Пајкић Јоловић рођена је 23. септембра 1970. године, у спортској породици. Њени отац и стриц су се бавили фудбалом, а мајка рукометом, што је утицало да Снежана свој животни пут пронађе у спорту. Ова прослављена атлетичарка почела је тренирати са навршених десет година.
– Све је почело од једног школског кроса на којем сам заузела друго мјесто. Тренер Александар Петровић имао је обичај да на основу тог кроса изабере неколико најбољих који ће тренирати. Када сам почела са тренинзима сви су били изненађени јер моја тјелесна грађа није била атлетска. Често су се шалили на мој рачун „дошла је да трчи да би боље јела“ или „дошла је да баца куглу“ – кроз смијех нам је започела причу Снежана.
У првој години њене атлетске каријере, била је јака зима, попут романијске. Тренери и атлетичари отишли су на припреме у Мексико, а Снежана остала сама и показала силну жељу и упорност.
– Трчала сам редовно, по сметовима снијега. Када су се вратили са припрема сви су били у чуду, ни пола од оног дјетета које су оставили. Тај труд, уз таленат, били су печат мог животног правца. Тада су сви рекли да ће нешто бити од мене – наставља наша саговорница.
Прво учешће у Измиру
Већ са тринаест година Снежана се нашла у репрезентацији за Балкански шампионат у Измиру, у Турској, што је уједно представљало њено прво учешће у такмичењу као репрезентативке.
– Захваљујући подршци клуба, града, Атлетског савеза, и, наравно, породице, услиједиле су медаље. Низали су се успјеси у пионирској, јуниорској и сениорској конкуренцији. Са шеснаест година била сам првак државе и не могу да се сјетим колико пута сам понављала тај успјех. Једно од великих такмичења било је Свјетско јуниорско првенство, одржано 1986. године у Атини, гдје сам у трци на 1.500 метара освојила бронзану медаљу. Са тим наступом, уз државни рекорд, наметнула сам се, не само нашој, већ и свјетској атлетици. Генерално гледајући, мало пажње се посвећује медаљама у млађим категоријама; оно што сви памте и што сваког спортисту обиљежава јесу успјеси у сениорској конкуренцији – истиче Снежана.
Ова прослављена атлетичарка је једина Европљанка која је на четири јуниорска првенства освајала медаље и све то крунисала петом годином као такмичарка у сениорској конкуренцији. Послије наступа у Атини, 1987. године, на Европском јуниорском првенству у Бирмингему, у Енеглеској, постала је првакиња Европе. Годину дана касније нашла се на Свјетском јуниорском првенству у Садберију, у Канади, и освојила сребрну медаљу. На домаћем терену, у Вараждину, у Хрватској, 1989. године, одржано је Европско јуниорско првенство – такмичење које јој је најтеже пало.
– Најтеже је одбранити титулу, поготово што је те године одржано такмичење у Југославији. Мени се деси један пех, у сред припрема на Златибору добијем овчије богиње. Могуће је да ми је добро дошао тај одмор након свих тренинга, али и даље је остала напетост. Узимајући у обзир да сам у то вријеме једино ја постизала велике успјехе за нашу земљу, очи јавности су биле усмјерене на мене. Срећом, на вријеме сам се опоравила и одбранила титулу, чиме сам завршила јуниорску каријеру – присјећа се прослављена атлетичарка.
Поред поменутих титула, оно што је крунисало Снежанину каријеру јесте Европско првенство у Сплиту, одржано 1990. године, које јој је донијело титулу шампионке Европе у најважнијој, сениорској конкуренцији.
– Мене као некога ко тек излази из јуниорске конкуренције, дочекао је највећи испит– такмичење у којем учествују атлетичарке са дугогодишњим стажом, рејтингом, са мноштвом медаља иза себе. То су тада биле Дојна Мелинте, Сандра Гасер, Људмила Рогачова и остале. По први пут од мене нико није ништа очекивао, што ми је представљало велико олакшање. Наш циљ је био улазак у финале. Те године трчала сам трку на 3.000 метара, што ми није била омиљена дисциплина и по први пут у животу одустанем. Да ли је то била моја психичка неспремност или нешто друго, не знам, али сам након тога одморна ушла у трку на 1.500 метара. Стигла сам до финала као дванаеста по резултату и успјела да остварим циљ. Међутим, тренер Петровић знао је да продре у психу својих такмичара и вјеровао је да ја могу да будем изненађење вечери, те завршну трку није могао да гледа. Његова вјера у мене произашла је из тога што сам непосредно пред такмичење сама у Сарајеву трчала и оборила државни рекорд. Завршна трка је кренула, све такмичарке прате једна другу и ја пратим њихов лагани темпо. Долазимо до посљедња два круга и очекујем да почну са убрзањем, али ништа се не дешава. Стижемо на 200 метара до циља и темпо се не мијења, а ја осјетим да имам снаге. Међутим, страх ме је било да их престигнем. Атмосфера која је владала међу публиком дала ми је снагу и у шоку пролазим прва кроз циљ. Падам несвјесно у загрљај Драгутину Топићу и осјећај је неописив. Послије тога услиједили су интервјуи и спектакуларан дочек на тргу у Ћуприји – присјетила се овог великог успјеха Снежена.
Са само двадесет година остварила је оно о чему многи спортисти маштају. Своју атлетску каријеру започела је и завршила у Ћуприји, а живот је касније довео на Романију, гдје је остварила себе у улози супруге и мајке.
– Мој тренер је био човјек који се није везао само за град у којем је живио, него је ишао у потрагу за талентима широм државе, као и ван њених оквира. Тако се једном приликом нашао у Сокоцу и пронашао таленте за трчање међу Јоловићима. То су први рођаци мог супруга – Драган, Данко и Душко Јоловић. Данко је остао у Ћуприји гдје се оженио, а Јоловићи узели једног Србијанца, односно мене – с осмијехом нам је рекла шампионка.
„Прелијеп је осјећај када сваки дан чујем звук звона, који оглашава почетак молитве“
Снежана је са супругом Миланом изродила двије кћерке, а данас су једни од оних грађана који настоје да Соколац учине љепшим мјестом за живљење. Недавно су започели изградњу хотела, и, како каже, сигурно се на томе неће зауставити.
– Претходно смо уз помоћ добрих људи у мјесној заједници Ћаварине изградили цркву и предузели неке активности на обнављању просторија старе школе. Прелијеп је осјећај када сваки дан чујем звук звона, који оглашава почетак молитве, или, када нас неко позове да каже да ће заказати вјенчање и крштење. Тренутно смо окренути побољшању спортског туризма, јер Соколац за то има велики потенцијал. Изградњом хотела ријешиће се проблем недостатка смјештајних капацитета, а уз атлетску тартан стазу и остале спортске терене и објекте, ово може бити мјесто великих спортских такмичења – истакла је бивша атлетичарка.
Атлетика је њен живот
Она каже да је атлетика њен живот, зато никада није престала да буде дио тог спорта. Наставила је као атлетски радник, и то, искључиво на волонтерској основи, да би, како каже, атлетици вратила све оно што јој је пружила. Тренутно је потпредсједница Атлетског савеза Србије.
– У Атлетском савезу посљедњих година дошло је до смјене руководства. Дошли су бивши успјешни атлетичари. Морам да напоменем да су у том периоду све активности уродиле плодом, а то се види из резултата данашњих такмичара – додаје Снежана.
Она сматра да је кључ сваког успјеха стрпљење, те поручује младима да истрају у својим жељама и да се баве спортом, јер он нуди велике могућности.
– Захваљујући атлетици ја сам обишла цијели свијет. Наравно да је примарни циљ успјех, али да би се дошло до тога потребни су труд, упорност и стрпљење. Спорт доноси само позитивне стране; ријетко када ћемо срести младе који се баве спортом да су склони делинквенцији – казала је наша саговорница.
Добитница бројних националних и државних награда
Поред бројних националних и државних награда, Снежана Пајкић Јоловић је недавно добила златну значку, највеће признање Европске атлетике, што јој много значи, јер, како истиче, то је доказ да њени резултати нису заборављени.
Оно што краси ову успјешну жену јесте скромност, коју нисмо могли да не примијетимо. Иако је својим заслугама могла да бира гдје ће кројити будућност, Снежана се вратила у наш мали град. Каже да ужива на прелијепој Романији и да осјећа да ту и припада. Слава је није понијела, а она тврди да само праве спортисте обиљежава управо та врлина – скромност.