Сретан је човјек који дочека пензију радећи посао који воли. Радни вијек у струци сигурним корацима привео је крају епидемиолог у соколачком Дому здравља др Самојко Петрић.
Рођен је као четврто дијете 1952. године. Са родитељима и своје три старије сестре одрастао је у селу Ћетојевићи, гдје је провео своје дјетињство. Са његовим растом и развојем расла је и љубав према медицини. Након основне, завршио је медицинску школу, смијер здравственог санитарног техничара, а након тога долази Медицински факултет у Сарајеву.
Повјерење пацијената градите цијели живот
– Сјећам се дана из младости; студирање је за мене била ризница живота. Младост је нешто што вас носи, тада сте најјачи, најздравији и можете највише да пружите. Спознајете себе и пут којим ћете кренути. На самом почетку морате знати како ходати тим путем, јер наши животи нису ништа друго до ходање по танкој нити; сваки корак мора бити прецизан како се не бисте саплели – започиње разговор доктор Самојко.
Између спорта и медицине, Петрић је изабрао да буде љекар, након факултета и одслуженог војног рока свој радни задатак почиње обављати у Дому здравља у Олову. Лијеп живот прекинуле су ратне неприлике, након што је изгубио дом и бранио своју Републику Српску, са супругом и своје двоје дјеце 1996. године на Сокоцу започиње нову етапу живота, дакле, ону која се одвија након рата.
– Било је тешко ни из чега направити нешто, али уз подршку пријатеља и породице све се може. Ја сам се кроз посао нагледао свега; професија је таква да се сусрећемо и са лијепим и ружним стварима. Љекар мора да дјелује брзо, да је спреман на непроспаване ноћи, да цијели живот учи о свом послу. Мора се посједовати знање, а понекад добро дође искуство старијих колега, зато „крадите“ знање од искуснијих. Људи су у трци за стварањем материјалних ствари, до вечери већ смо заборавили шта је било јуче и онда се чудимо како је прошао мјесец у години, како су нам се дјеца одала пороцима. У моје вријеме много се радило. Отац ми је био столар; по цијело љето сам обављао физичке послове са њим–рад гради човјека. Данас села имају и воду и струју, али нема младих који би обрађивали земљу од које се може лијепо живјети – осврће се Петрић.
Доктор увијек на прво мјесто ставља здравље пацијената. Сваки човјек је једна биолошка машина која се троши и којој треба опоравак јер огранизам човјека долази до ерозије након које здравље почиње нестајати.
„Родитељи дјецу требају окренути спорту“
– Данас има толико фактора који утичу на здравље, живимо у турбулентном времену, све је нестабилно. Раније су људи долазили пјешке на посао, радиле су фабрике, а данас је физичка неактивност јако изражена. У моје вријеме узори су ми били кардиолози који пресађују срце, спортисти који освајају награде. Данас сви желе новац на лак начин; млади нису мотивисани да уче и раде. Материјално нам је постало приоритетно, али нам живот и за то испостави рачун који некада нисмо спремни да платимо. Родитељи дјецу требају окренути спорту, поред тога што ће бити здравији, постаће бољи људи.
„Лакше причати о другима него о себи“
Према Петрићевим ријечима, у животу је увијек лакше причати о другима него о себи. Ако се осврене на животни вијек, сматра да је успјех једног човјека–љекара да током свог радног вијека спаси бар један живот, и на тај начин оправда све што је уложено у њега.
– Ја сам задовољан својим животом, здрава ми је породица, извео сам дјецу на прави пут. Када је породица добро, све остало је довољно. Са пословне стране ми је најважније да сам стекао повјерење пацијената, да су ми вјеровали , што показује чињеница да је у мом тиму регистровано 2.200 пацијената – приводи причу крају будући пензионер.
Доктор Самојко Петрић, након 21 године радног стажа у Дому здравља „ Др Љубомир Ћеранић“ ће у пензији наставити да се бави послом у својој специјалистичкој струци, али на мало мирнији начин.
