Привредни субјекти са подручја данашњег града Источно Сарајево преживјели су рат, међународне санкције и све недаће 90-их година прошлог вијека. Остале су хале, машине и што је најважније радници. Нажалост ову нову, демократску власт, нису преживјели.
,,Енергоинвест, РАОП. ФАМОС, МОФАС, ТАТ само је дио некадашњих привредних гиганата који су запошљавали хиљаде радника, а данас та предузећа не постоје. Ко је одговоран за њихову пропаст? Да ли је одговорност на локалним или републичким властима од 90-их па до данас?“
,,То што смо остали без производних погона искључива је одговорност људи који воде овај град. Они се стално хвале како имамо повећање броја становника и како је у овом граду супер живјети, а заправо се скрива чињеница да људи у Источном Сарајеву немају гдје да раде. Од зграда које се граде ми не можемо да живимо. Поразно је што на земљишту пропалих фабрика сада ничу зграде. Стамбено-пословни комплекси које граде инвеститори-локални моћници“, каже новинар Сања Васковић.
Приватизација државних предузећа од 1998. па до данас ишла је на руку тим локалним моћницима. Случајно или не Закон о приватизацији земљиште није третирао као имовину предузећа што значи да су га се, углавном политичари и њима блиски тајкуни, дочепали бесплатно.
Сад на сцену ступају грађевинске фирме. У нашем граду станоградњом се бави 15-ак фирми а кад видите имена њихових власника чини вам се да читате списак посланика у Народној скупштини или одборника у локалним парламентима. У ствари не чини вам се. То су исти људи. Како је то могуће?
„Одговор је једноставан. То је политичка одлука власти. Имам информације да је то намјерно учињено. Та земљишта су била атрактивна и вишеструко врједнија од самих предузећа. Најважнији плијен је то грађавинско земљиште“, каже економски аналитичар Славиша Раковић.
„Остали су ми дужни, по правоснажним судским пресудама, 17.550 марака. Сад кад би ми то исплатили још толико би морали камате да ми дају. Доплатио сам и 5 година радног стажа да би добио 500 марака пензије. Ратни војни инвалид сам, два пута рањаван и за то добијам 50 марака“, каже Милан Мандић, бивши радник РАОП-а.
Милан је један од неколико хиљада преварених радника у источном Сарајеву, али је и један од ријетких који хоће и смије да говори о ономе што је преживио. Остали ћуте, боје се, крију се, прихватају мрвице које им власт баци у изборној години и очекују да се неко други бори за њихова права.
