СРБИ У АЛБАНИЈИ (4): Забрана убаштињења Врачана

Расељавање се интензивирало године 1933. Два врачанска рода, Вујачићи и Ђоровићи, напустили су Враку прије сеобе, тако да је остало 57 родова од којих је 31 род, укључујући и оне из Каменице и Деригната, у цјелини захваћен сеобом и то: Пелевићи, Решетари, Сенићи, Ђурчевићи, Кркотићи, Пешовићи, Мреновићи, Поповићи (остаје их у Каменици), Ламбулићи, Каварићи,Милошевићи , Пејовићи, Крачковићи, Бањовићи, Жарићи, Мајићи, Никићи, Пешукићи, Раичевићи, Ускоковићи, Шуњевићи, Марковићи-Бјелановићи, Марковићи, Андријевићи, Гашовићи, Горовићи, Драговићи, Контићи, Милогорићи, Радичковићи, Радовићи и Улишићи из Каменице. Њима се у Зети прикључује раније одсељен род Вујачића.

Пелевићи се у марту 1934. селе из Враке за Пећ, где се разврставају у 20 породица. Четири породице су купиле земљу у селу Злопеку и једна у Белом Пољу код Пећи. Петнаест породица се населило у Подримље у селима: Бубле, Турјак (по пет породица), Сарош (четири породице) и Понорац (једна породица) на земљу добијену од аграра. Пелевићи у Турјаку добили су и 34 хектара шуме у селу Кијеву.

Решетари са досељењем у Пећ броје осам породица. Шест породица се доселило 1934, а по једна 1935. и 1936. године. Седам породица је добило земљу у селу Радости, а насељава се шест, јер је једна породица остала у Пећи. Осма породица се населила у село Крамовик, на качачкој земљи и кући.

Исте године и то пет породица у село Дањане и три у село Доманек.

Ђурчевићи се приликом насељавања разврставају у осам породица из три задруге. Једна задруга са три породице насељава се, 1933. године, на купљено имање у селу Клинчини код Пећи. Наредне године прелази на од аграра добијену земљу у Дреновцу код Дечана, гдје поред кестењасте шуме добија радну земљу. Кућу и земљу у Клинчини продаје, а делимично врши замену за земљу и кућу у Дреновцу. Друга задруга са две породице насељава се, 1934. године, у Подримље, село Мрасор. Трећа задруга са три породице насељава се, 1935. године, у Подримље, у селу Бубовцу.

Кркотићи напуштају Враку 1934. године. Разврстани у девет аграрних субјеката (породица) насељавају се у Подримље и то четири породице у селу Добром Долу, три породице у селу Чифлаку и три породице у селу Сарошу.

Пешовићи су чинили ширу породичну задругу у трећем кољену. Четири сродника свете пре сеобе брата и бјеже за Југославију, од њих се два насељавају у село Адране код Краљева, а друга два у Бањицу код Истока. Пошто сви добијају земљу од аграра у Бањици, а нешто су земље купили од насељеника, која је прије тога била качачка, браћа из Адрана прелазе у Бањицу. Године 1933. досељавају се из Враке у Бањицу и преостала два брата, гдје добијају земљу по колонистичком и добровољачком основу – шуму и радну качачку земљу. Тако је у Бањици настала насеобина Пешовића од шест породица.

Мреновићи при насељавању чине пет породица. Једна се населила, 1934. године, у Подримље, у селу Понорцу, а четири, 1935. године, у Визомирицу код Пећи на од аграра добијеној и купљеној земљи.

Поповићи, пет породица, се насељавају, 1934. године, у Подримље, у селу Радости.

Ламбулићи, четири породице, се насељавају, 1935. године, у Подримље, у селу Врањак.

Каварићи, три породице, насељавају се, 1934. године, у Подримље, село Геџа.

Пејовићи, три породице, насељавају се у Подримље, село Бубли.

Крачковићи, три породице, се насељавају, 1934. године, у Подримље, селу Добром Долу.

Бањовићи чине двије породице и обје се насељавају у Подримље, једна 1932. године у село Зрзе, а друга, 1934. године, у село Турјак.

Жарићи, двије породице, се насељавају у Подримље, селу Сароши.

Мајићи, двије породице, насељавају се 1934. године у Подримље, село Бубовац.

Никићи, двије породице, се насељавају у Подримље, једна породица, 1934. године, у селу Мрасори, а друга, 1936. године у селу Сароши.

Пешукићи, двије породице, насељавају се, 1934. године, у Подримље, село Понорац.

Ускоковићи, две породице, насељавају се у Подримље, селу Сароши.

Шуњевићи, двије породице, насељавају се у Подримље, 1934. године, у селу Бубовцу.

Марковићи-Бјелановићи, две породице, насељавају се, 1934, године, у Подримље, једна у селу Чифлаке, а друга у селу Добри Дол.

Марковићи, једна породица, насељавају се, 1935. године у Подримље у селу Љубижди.

Андријевићи, једна породица, насељавају се, 1934. године, у Подримље, селу Добри Дол.

Вујачићи, једна породица, насељавају се, 1932. године, у Подримље, у селу Зрзе.

Гашовићи, једна породица, се насељавају, 1934. године, у Подримље, село Малишево.

Горовићи, једна породица, насељавају се у Подримље, у селу Добри Дол.

Из Враке су дјелимично захваћени сеобом 16 родова и то: Матановићи, Крстовићи, Мартиновићи, Брајовићи, Микулићи, Башановићи, Рогановићи, Ајковићи, Цеклићи, Ђиновићи, Вучићи, Златичани, Рацковићи, Ђуретићи, Вукчевићи и Радиновићи.

Исељавање Врачана и Каменича интензивирало се под Краљем Зогуом и 1935/6. године

Матановићи, 18 породица, се насељавају 1934-35. године, у Подримље и то: шест породица у селу Бобовцу, по пет породица у Понорцу и Бублу и двије породице у Крамовику. Двије породичне задруге остају у Враки.

Мартиновићи се у марту 1934. године селе из Враке за Пећ гдје су се раслојили у 12 породица. Једна породица купује земљу у селу Белом Пољу код Пећи, гдје се стално настањује. Двије породице купују земљу у селу Љубенићу код Пећи, на којој подижу кућу и у њој повремено бораве. Стално се настањују, заједно са још шест породица Мартиновића у Подримљу, селу Љубижди, гдје добијају земљу од аграра. Три породице се насељавају у селу Геџи. Двије задружне породице Мартиновића остале су у Враки.

Башановићи се селе из Враке 1934. године као двије породичне задруге, које се при насељавању раслојавају у десет породица. Једна задруга раслојена у пет породица у својству аграрних субјеката населила се у Дреновцу код Дечана на радној земљи и шуми. Друга задруга од пет породица населила се у Подримље у селу Чифлаку на некултивисаној државној земљи. Једна задружна породица остала је у Враки.

Рогановићи се досељавају у Пећ 1934. године, где се раслојавају у десет породица, аграрних субјеката. Девет породица се населило у Подримље у селима: Ратковцу (седам породица), Влашком Дреновцу и Геџи (по једна породица).

Једна се породица населила у селу Рогово код Призрена. У Враки је остала једна породична задруга.

Рогановићи се досељавају у Пећ 1934. године, гдје се раслојавају у десет породица, аграрних субјеката. Девет породица се населило у Подримље у селима: Ратковцу (седам породица), Влашком Дреновцу и Геџи (по једна породица). Једна се породица населила у селу Рогово код Призрена. У Враки је остала једна породична задруга са пет фамилија укупно 45 људи .

Микулићи се селе из Враке у три групе, 1934, 1935. и 1936. године. Разврстани у девет породица, аграрних субјеката сви се насељавају у Подримље у селу Понорцу (Гарачеву) – четири породице, Доманеку – три породице, Бобовцу и Бубовцу – по једна породица. Једна задружна породица остала је у Враки, а четири у Каменици.

Брајовићи се исељавају из Враке 1932. и 1935. године. Насељавају се у својству седам породица у Подримље и то једна породица у селу Зрзу (досељена 1932) и шест породица у селу Понорцу (досељене 1935). Шест задружних кућа остало је у Враки са око 160 људи.

Врачани у Метохији су особито били везани за своје насељеничке оазе, али они су одржавали међусобне контакте као некадашње комшије и саплеменици. Притичу један другом у помоћ у тешким тренуцима. Скоро сви су на окупу на сахранама својих саплеменика. Посјећују се и истичу гостољубљем.

Контактирају и сарађују са насељеницима који су дошли из разних крајева Југославије. Са мјештанима Арбанасима одржавају коректне односе, између њих се успостављају кумства и побратимства, али је с времена на вријеме долазило до међусобних породичних сукоба, због личних неспоразума, који нису добијали шире, прије свега националне и вјерске , размјере.

Породице које су стекле новац у Враки продајом имања, кућа и стоке и за њега дјелимично или у цјелини купиле радну земљу у мјесту насељења, које су добиле од аграра поред некултивисане и радну земљу, као и породице са бројнијом радном снагом стичу у самом почетку солидну основу у производњи ратарских култура, као и за завидан сточни фонд. Из сачуване евиденције катастарског пописа живог и мртвог инвентара насељеничких домаћинстава из 1936. и 1939. године препознају се таква, истина ријетка, врачка домаћинства, која су имала и до 50 оваца, више грла говеди за мужу и запрегу, свиња, ређе коза и коња.

Од мртвог инвентара забиљежена су запрежна кола (гвоздена и дрвена), плуг и други ситнији пољопривредни алат, а у једном домаћинству забиљежена је и сито за жито .Сва врачка домаћинства која су стекла необрадиву земљу под шикарама, пашњацима и утринама, а таквих је било највише, морала су снагом својих мишића крчити шуму, копати пашњаке и утрине. Таква домаћинства, а нарочито она са недовољном активном радном снагом, споро су напредовала, па су дуже остајала у биједи и немаштини.

И побољшање бонитета искрченог земљишта код тих домаћинстава врло споро је спровођено због недостатка стајског ђубрива с обзиром да су у таквим условима живота били принуђени да продају волове које су добили од аграрних власти, а држали су само по двије-три овце и евентуално по коју свињу.

Ипак, на свим имањима Врачана настају, пре или касније, на некадашњим шикарама, испашама и утринама њиве са кукурузним, пшеничним, ражаним и овсеним културама. Као солидни баштовани Врачани гаје парадајз, паприке, кромпир, лук и бостан. Млади засади воћњака давали су прве плодове шљива, јабука, крушака и дуња. До априлског рата 1941. г.успјели су својим мукотрпним радом да формирају своја газдинства и стекну минималне услове за уходан скроман живот.

У Подримљу, селима :Белој Цркви, Зрзу и Дреновцу, радиле су основне школе у вријеме досељавања Врачана у којим Врачани уписују дјецу. У селу Сарошу и Ратковцу отварају основне школе искључиво за врачке насељенике учитељи родом из Враке Благоје Марковић и Радивоје Рогановић, који су се школовали у Битољу и Скопљу (1925-1933. године).

У априлском рату 1941. Врачани, војни обвезници, су на фронту. У одбрани земље погинула су три Врачанина, а око 30 их је пало у заробљеништво.Један је погинуо од немачког бомбардовања Битоља.

Италија користи Арбанију као одскочну даску за освајање југословенске територије, нарочито према Метохији. Она окупља косовско-метохијску емиграцију у Арбанији. Уочи рата организује у Албанији оружане дружине од качака, арбанашких одметника, који су из Југославије пребегли у Арбанију, наоружава их и даје плату и требовање. Ове качачке дружине, изврсно наоружане од стране Италијанских фашиста, упадају у априлском рату у Метохију. Са њима упадају и велико-албански националисти, агитатори за стварање тзв. Велике Арбаније на рачун југословенске територије. Прикључују им се домаћи арбанашки националисти под вођством југословенског сенатора Сефедин-бега Махмудбеговића, посланика из Ораховца Мустафе Дурутовића и Гани-бега (брат Цано-бега) Црноглавића из Ђаковице.

Сви се они ангажују да се у проширеној држави обезбеди “чиста” албанска етничка средина, па у том духу спроводе акцију протјеривања насељеника из Метохије. У прогону насељеника укључују се, поред качачких дружина, национализмом индоктринисани Арнаути из Метохије, као и они који су кроз ову акцију сагледавали личне интересе да путем пљачке стекну имовинску корист. Наоружавају се из складишта југословенске војске, која се налазила у расулу.

Напад на врачке насеобине у Подримљу започео је 17. априла 1941. године. Врачани су били без икакве заштите, јер су лица способна за борбу била на фронту, а жандармерија се налазила у расулу. Паљене су им куће и пљачкана имовина. Пред ватреном завјесом повлаче се ка Ђаковици у којој се задржава мањи број избјеглица. Масе врачких избјеглица-стараца ,жена и дјеце продужава за Пећ. У општој хајци за прогоњеним и у њиховој самоодбрани погинула су два Врачанина.У том општем метежу истакли су се неки Албанци , надахнути хуманим осјећањима, који склањају врачке породице у своје домове и обезбеђују им пратњу од Подримља до Пећи. Талас прогона преноси се из Подримља на Врачане у Дреновцу и Злопеку, а нешто касније у Витомирици и Бањици у којој су убијена два мушкарца .Само су се двине врачанске породице из Белог Поља код Пећи одржале на својим имањима, јер су ту окупационе власти успоставиле привидни ред и мир. Сви остали Врачани су прогнани, куће су им попаљене, а имовина углавном опљачкана.

Италијанске окупационе власти су у јуну 1941. године одобриле Врачанима да се поврате у Подримље, ради преузимања стоке која је остала на чување код њихових комшија Арбанаса. Ту мјеру кратког даха користе неки Врачани, враћају се и преузимају неотуђену и нескривену стоку. У повратку за Пећ убијена су два Врачанина.

Повраћену стоку Врачани продају на пећкој пијаци по знатно нижим ценама од њихове вриједности, али им добијени новац омогућава да за краће време обезбиједе храну за издржавање породица.

Из Пећи и Ђаковице Врачани се селе у унутрашњост Србије и Црне Горе, али се тај процес зауставља избијањем устанка у јулу 1941, а наставља се повратком у Враку и њену околину. Ипак, огромна већина Врачана задржава се под окупацијом у Пећи, мање и Ђаковици,а више њих остаје у Пећи .

Око 50 врачанских породица одлази у мају, јуну и јулу 1941. из Пећи за Подгорицу и 40 врачанских породица одлази за Скадар . Смештају се у нехигијенским просторијама. Од заразе и глади помрло је много дјеце. Касније су Врачке породице пребачене у Избјеглички логор преко Мораче-Подгорица а у Скадру бивају смештени у Велипоју у баракама које су биле опасане бодљикавим жицама и стражом. У логору су Врачани добијали следовање за исхрану у кукурузу, брашну и пиринчу.

У Подгорици су два Врачанина убијена ,док је у Скадру убијено шест Врачана ,као припадници ослободилачког покрета.

Било је врачанских избеглица у Црној Гори који су смештени у Избеглички логор у Бару.

Неутврђен број врачанских породица успио је да избјегне логоре у Црној Гори и да се поврати у Враку и њену околину. Њих прихватају скадарски бегови да им обрађују земљу у својству чифчија. Смјештају се код својих рођака, комшија и пријатеља.

У мају 1941. године Гани-бег Црноглавић (Круезију) из Ђаковице нуди избјеглим Врачанима у Пећи и Ђаковици уточиште у Враки или у било којем крају доратне Арбаније с тим да прихвате поданство Православне аутокефалне албанске цркве. Врачани су одбили ову понуду .

Битно је напоменути да се добар дио Врачани после 6 априла 1941 .године вратио у Браку захваљујући капетану Павлу Ђуришићу команданту Гвозденог пука и краљевском Министру унутрашњих дела ађутанту пуковнику Драгољубу -Бећу Драгићевићу ,који су 9.априла са четничком војском разбили фашистички батаљон “Грегоријана” ,заузели Враку и у Кули Рашкој поставили логор .

Том приликом ,како је аутору овог текста свједочио министар-ађутант Драгићевић, губици ЈвУО били су минимални а локални Малисори нису пружали значајнији отпор . Павле Ђуришић се због капитулације југословенске краљевске војске 17.априла морао вратити у Црну Гору а Драгољуб -Бећо Драгићевић са “Гвозденим пуком ” остаје у Враки до 9.јуна 1941.године .

У пролеће 1942. године око десетак врачких породица из Пећи и Ђаковице одлазе преко Призрена за Скадар, а из Скадра за Враку за чифчије скадарских бегова; и за село Барлај испод Брдањолта, гдје раде као надничари код сеоских газда.

Другог августа 1941. седам врачких породица успјело је да се пребаци из Пећи на српско управно подручје у Косовској Митровици, али их ту њемачке окупационе власти задржавају и предају италијанским окупационим властима у Приштини, гдје су смештене у Избеглички логор. Радно-активни мушкарци су издвојени и одведени за Калимаш у Арбанији, гдје раде у руднику. Они бјеже из рудника и у тренутку капитулације Италије стижу у Приштину, узимају своје породице из логора и са њима одлазе за Враку, гдје од скадарских бегова добијају земљу за обраду у својству чифчија.

Непосредно после репресивних мера Косовског пука у Пећи и Ђаковици, у децембру 1943. године, око 50 врачких породица из ових градова одлазе за Враку и у села у околини Скадра, гдје током 1944. године раде као чифчије скадарских бегова.

У ратном вихору (1941-1944) избегло је у Враку и у села око Скадра близу 270 врачких породица или 1/3 насељених Врачана у Метохији. На том предјелу остају све до ослобођења Скадра – 28. новембра 1944. године.До краја децембра 1944. године ослобођене су све територије у Југославији и Албанији у којима су се налазили избјегли Врачани. Жртве током четворогодишњег беспућа биле су огромне: погибије у одбрани земље и у заштити својих огњишта, помор од епидемија и глади у избјегличким и заробљеничким логорима, жртве у стријељањима, покољима, вјешањима и у јединицама ослободилачке војске у којим учествује знатан број Врачана. Избјегле врачке породице у којим су остала дјеца, жене и старци, а у одсуству врачких бораца за слободу, који настављају борбу и крваре у неослобођеним крајевима Југославије и у гушењу контрареволуције у Дреници, у очекивању заробљеника из њемачких логора у неизвјесности да ли су у животу нестали чланови породица, захвата слободарско усхићење и жудња за повратком на своја згаришта у Метохији.

Из Враке и околине Скадра полазе током зиме 1944/45. избјегле врачке породице за Метохију и то једним правцем преко Кукеша и Призрена и другим преко Скадарског језера (бродом) до Вир Пазара, а одатле возом (којег сами гурају, јер није било локомотиве) до Подгорице из које одлазе за Пећ камионима и пјешице.

У Враки је остало седам избеглих породица и један самац који је остао без родитеља и тамо је засновао породицу.

Избјегли Врачани из Црној Гори и унутрашњост Србије враћају се у Метохију, као и друге избјеглице, из сопствених побуда и без потицаја новоуспостављене комунистичке власти, са успутним заплетима и задржавањима с обзиром да су саобраћајнице порушене, а саобраћајна инфраструктура и средства уништена или онеспособљена.

Одлука Националног комитета народног ослобођења Југославије од 6. априла 1945. године о забрани повратка избјеглица “у пријашња места живљења” није имала значаја за повратак избјеглих Врачана у Метохију, јер су се они до тада мање-више вратили.Но, избјеглим Врачанима није допуштено да се врате на своја имања, већ су задржани у Ораховцу и Пећи.

Срески органи власти у Ораховцу и области органи власти у Призрену нарочито су се показали одбојни према повратку Врачана на имања у Подримљу. За утјеху Врачане су смјестили у врло биједним просторијама у Ораховцу. Дали су им помоћ у исхрани с обзиром да су били лишени сваке могућности да је обезбиједе. У тим просторијама остали су изоловани од својих насеобина пуних годину дана док није спроведена ревизија њихових имања.

Забрана убаштињења Врачана на њихова имања имала је за циљ да се изврши ревизија њихових и других насељеничких имања у њиховом одсуству. Тиме је предодређена субјективност у решавању спорова, а у корист успостављених власника од стране окупатора и његових сарадника.

Спровођењем доратне аграрне реформе, беговима и агама је одузимано власништво над земљом са новчаном накнадом из државне благајне и уступана у власништво дотадашњим обрађивачима и то чифчијама без накнаде и закупцима и наполичарима са накнадом. Међутим, са упоредним спровођењем колонизације поједине парцеле откупљене од бегова и ага, ако су се нашле у ограниченом фонду за колонизацију, додјељиване су насељеницима. Чифчије, закупци и наполичари су на тај начин лишавани дијела земље коју су обрађивали без накнаде јер на њу нису имали тапију с обзиром да им није уступљена у власништво. Зато одузимање ове радне земље насељеницима у процесу ревизије и њено давање у трајно власништво ранијим обрађивачима има своје оправдано значење.

Земља у власништву ситних власника није захваћена предратном аграрном реформом, али ако би се оваква земља нашла у комплексу ограничене земље за насељавање одузимана је од дотадашњих власника уз законску обавезу аграрних власти да за одузету земљу додијеле другу истог бонитета или да изврше новчано обештећење у вриједности одузете земље. Међутим, ова законска обавеза је само дјелимично уважавана. Зато је у ревизионом поступку било оправдано исправити поменуту законску злоупотребу. Но, по Закону о ревизији аграрних односа не прави се разлика између надокнађене и ненадокнађене вриједности одузете земље, већ се у цјелини враћа бившим власницима. Враћањем земље у ревизионом поступку бившим власницима за коју је дата надокнада у земљи или новцу чини се неправда према насељеницима и неоснован уступак ранијим власницима, који су надокнађену земљу поново узурпирали у вријеме окупације у корист фашистичких сарадника и окупатора.

Тиме кулминише и четврта сеоба Срба из Албаније. Врачани остају без земље и у родној Враки и у Југославији.