Преко 800 милиона марака, прикупљено од акциза и путарина, Електропреноса и Регулаторне агенције за комуникације БиХ, депоновано у државну касу, стоји нетакнуто и неискоришћено, јер се лидери владајућих политичких дружина на нивоу БиХ, не могу договорити како да подијеле улов и у шта да га утроше. Овај новац скупља прашину, док се са страна дижу кредити и по могућим и по немогућим условима и са огромним каматама, које сваке године доспијевају на наплату грађанима.
Док огромна количина новца стоји депонована и нераспоређена у БиХ, лидери владајуће коалиције измишљају разлоге како да затежу, свако са своје стране, да траже услове и до испуњења не дају да се новац распореди, да би себи прикупљали политичке поене, кажу аналитичари. Овај пут притиснути од стране Европске уније, морали су хитно да распореде европски новац из Плана раста за Западни Балкан, док се о домаћем новцу и не преговара.
„Није никаква новост или велико знање уколико кажемо да је БиХ једна у потпуности нефункционална држава. Један од разлога јесте сам структурални разлог да је држава тако уређена да смо ми једна консоцијативна демократија, где се до одлука долази јако тешко. Односно потребан је консензус сва три народа да би се дошло до постизања одлука. Са друге стране имамо заиста недорасле политичаре, неодговорне политичаре, којима овакво стање и одговара. Њима одговара да се у држави ништа не дешава и не решава, јер су они своје интересе и интересе политичких партија задовољили“, истиче политички аналитичар Велизар Антић.
Имамо новац, а не можемо до њега јер је заједнички, а договора о подјели нема, док неопходни пројекти, дугови и камате чекају. А пошто дугови не знају да ћекају, него постају још већи, владе се задужују код једних банкара, да новац врате другима, а како времена ни избора нема, дугови за собом вуку незамисливе камате, које плаћау грађани.
„Проблематично је у старту што не могу да се договоре око подјеле нечега, а ако они не могу да се договоре, значи да не могу да се нађу у свему томе, да нађу неки интерес, а најмање је у свему томе интерес грађана. То смо до сад више пута видјели. Кад год је у питању расподјела на основу неких њихових интереса, ако постоји могућност да задовоље те интересе, веома лако постижу договор, кад нема могућности, онда опструишу на све могуће начине“, сматра политички аналитичар Младен Бубољић.
„Сасвим је јасно да ова коалиција није жељена коалиција и није програмска, већ да је принудна коалиција партнера, који немају пуно тога заједничког. Оно што јесте заједничко је да свако жели више новца и наравно да ће највише спорења бити око тога ко ће добити који проценат, иако постоје јасне пороцедуре о процентима.наравно да свако од њих жели да за себе извојује мало више новца и то смо посебно бидјели код Додика, који је у врло лошој финансијској ситуацији, то јест довео је рЕпублику Српску у врло лошу, катастрофалну финансијску истуацију и наравно да ће покушати на сваки начин да извуче новац гдје год може“, каже аналитичарка Ивана Марић.
Новац од акциза и путарина, намијењен за изградњу путева и ауто-путева, средства Електропреноса БиХ, те средства од Регулаторне агенције за комуникације БиХ, на чију се расподјелу чека већ пет мјесеци, је намјенски прикупљен новац и не може да се распоређује по жељама политичких елита, упозоравају економисти.
„Они сви гледају тај новац као нешто што би требало ставити у буџет, а тај новац је намјенски прикупљен и мора бити намјенски и потрошен. Али пошто ми немамо контролног механизма, који би водио бригу о томе да се прикупљени новац за одређене намјене за те намјене и троши, а ако би га хтјели трошити на нешто друго, мора да се добије одобрење од Скупштине, то је нормалан систем, али овде се ради о томе да се коалициони партнери договоре како ће распоредити тај новац између себе и које ће пројекте финансирати и ко ће те пројекте радити на крају. Тако да то је уствари диоба плена“, сматра економиста Зоран Павловић.
Интереси представника свих народа требало би да иду у правцу побољшања стања у држави, али на примјеру БХ владајуће коалиције видљиво је да то није бас примјер у пракси. Вођење државе деценијама је потпуно потчињено личним интересима и не назиру се промјене, сматрају аналитичари. Додају да би свака промјена тог начина могла да се протумачи као њихова слабост.
Због неодлучости оних који одлучују, многи пројекти стоје на чекању, БиХ се додатно задужује, а грађани испаштају. Да је о употреби новца разговарано са политичком озбиљношћу и одлучено о његовом улагању, засигурно би и у свијету слика о БиХ била боља, а и инвеститори би БиХ сматрали као сигурно тло за улагање, међутим, многи ову земљу заобилазе управо због политичке нестабилности, која подрива тло инвестицијама и пројектима, а самим тим нарушава и БХ економију.
