Разочарана исходом борбе старијих нараштаја, омладинa се окренула новим методама. Студентима је легална борба одраслих изгледала јалово. Млади револуционари су стекли утисак да начин отпора старије генерације не даје никакве резултате…Суочени са непостојањем могућности за демократско изражавање својих жеља, омладина се окренула илегалном раду.
У програму клуба „Народно уједињење Димитрије Митриновић“ је писао: „Клуб сматра бесплодном једну парламентарну борбу у непарламентарној држави“. Не изненађује да су одрасли омладини поручивали да ће „свршити у апсу“. Када је Скерлић последњи пут видео Васу Стајића у пролеће 1914. године поручио му је: „Немојте мене да мешате у Ваше конспиративне акције, са којима ја ништа немам“. Млади више нису веровали у слободу која се може добити легалним путем. Ујевић је говорио о неопходности револуције, јер омладински циљеви мирним средствима не могу да се постигну… Једино што је преостајало био је илегални рад.
Литература одакле је омладина црпла своју инспирацију обликовала је и њихове методе.
Они су и сами били свесни да их од очева раздвајају и књиге које су читали. Недељко Чабриновић је тврдио да „анархиста не признаје никаквог закона него се сматра позваним да се свети“. Ватрено оружје, до којег се јако тешко могло доћи, фасцинирало је револуционаре. Чабриновић је за време свог боравка у Трсту био одушевљен чињеницом да колега из штампарије поседује револвер. Након убеђивања, Чабриновић је успео да убеди колегу да му пиштољ прода. За време боравка у Београду, Гаврило Принцип је од пријатеља Ђулаге Буковца позајмио једну бомбу. Принцип је тада тврдио да је спавање са бомбом далеко „погодније за образовање воље“ од тада популарних идеја француских педагога. „Срушити Аустрију, водити са њоме борбу на живот и смрт, свим средствима, водити ту борбу слепо, фанатички и од те борбе створити веру“ – тако је размишљала омладина. Тин Ујевић је писао: „Револвер је постао речит и он оптужује Монархију вехементније него ју је нападао Ђузепе Мацини“. Омладина је постала убеђена да ће бити онолико слободе, не колико се добије, већ колико се освоји.
Када је Јукић пуцао на бана Цуваја, његови пријатељи су забележили: „Нек се лије крв, јер се само крвљу натапа стабло слободе, нек живи уједињење и ослобођење Југословена“. Као што се револуционарима у књижевности допадала бунтовност, дрскост и рушилачка снага, и у политичком животу омладина је била наклоњена директној акцији.
Радије су се окретали спаљивању застава, демонстрацијама и атентатима, него преговорима и погађањима, за које су веровали да немају никаквог смисла у Аустроугарској. Веровали су да само директна акција може поколебати сатрапство старијих. Младобосанци су били уверени да сви разумеју беду кметског положаја, као и да је лако тражити савремено решење аграрног питања, али да је подједнако важно знати и начине борбе.
Оцењујући рад омладинских часописа, Јован Скерлић је изнео мишљење да је идеју народног јединства нови нараштај прихватио дубље и доследније него ранији нараштаји.
„Остављајући на страну прошлост, верску подвојеност, традиције и предрасуде, млади у свом реализму полазе од једне просте чињенице“, писао је Скерлић. Приметио је да је омладина свесна „да десет и по милиона људи говори једним језиком и има једну душу“. Митриновићев програм не константује само постојање југословенске нације: „Чињеница да су Срби и Хрвати један народ полазна је тачка за идеју хрватско-српског уједињења“.
Омладински национализам је захтевао државу. „Централна националистичка догма клуба јесте идеја да је једна национална култура немогућа без националног друштва, а национално друштво немогуће без националне државе“, писао је Митриновић.
Револуционарни национализам је тако испуњавао све захтеве европске националне идеје XIX века. Свет је подељен на нације, које заслужују признање и поштовање и захтевају аутономију или политичку независност. Митриновић је у програму клуба „Народно уједињење“ написао и: „Централна и темељна задаћа клуба јесте пропаганда филозофије национализма уопште, уз нарочиту пропаганду радикално демократских политичких доктрина: све то у сврху да би се оснажила српско-хрватска национална душа“. Требало је ширити свест о постојању нације и њеном праву на самостални живот. Управо је то био један од главних задатака националне интелигенције, да мобилише пасивну заједницу. У Митриновићевом програму говори се о „расцепканом, разноименом и разнокултурном“ народу, који је несвестан или недовољно свестан својих националних права, дужности и вредности…
Национализам и национална идеологија су теме којима је посвећена значајна пажња на суђењу у јесен 1914. године. С обзиром да је отац Трифка Грабежа био свештеник, тужилац га је упитао да ли међу омладином има вере, на шта је Грабеж одговорио: „Има, националне вере, много“. На питање шта је то национализам, Лазар Ђукић је узвратио: „То је идеја јединства Срба и Хрвата“. Данило Илић је судији рекао да ако су Немци постигли да буду један народ, због чега то не би учинили и Срби, Хрвати и Словенци. Врло је занимљиво да су револуционари националну инспирацију тражили у историји свих етничких група присутних у Босни и Херцеговини. Очекивано, посебну инспирацију су давали примери отпора страној власти. Тако је Владимир Гаћиновић говорио о потреби да се иде на гробове Вјекослава Баха и Еугена Кватерника, вођа антиаустријске Раковичке буне из 1871. године.
Дан Зринског и Франкопана, 30. април 1914. године, омладина је у Сарајеву славила заједно, без обзира на порекло. Сви присутни су приметили да је на помену у катедрали било пуно православне и муслиманске омладине. Омладина је овај празник заједно обележила и у Бањалуци. Његошева прослава у Прагу 6. маја 1914. била је место где се окупила готово читава југословенска омладина. На Свечаној академији у Прагу говорио је Јован Скерлић. Тартаља је револуционаре називао синовима „Старчевића, Губца, Кватерника и Црног Ђорђа“. Студенти су желели да у Ријеци истакну хрватску заставу, што им није било дозвољено, због чега је често долазило до туча у којима је учествовао и Милош Црњански.
Верска раздвојеност у Босни и Херцеговини, поставила је важно питање пред нови национализам. Митриновић је поносно писао да су млађе генерације мање оптерећене верском ускогрудошћу и нетрпељивошћу. Омладина је овде пратила идеје Јована Скерлића. Слагали су се њим када је тврдио „југословенска идеја, српскохрватска народна мисао – или ће бити антиклерикална или је неће бити“. Скерлић је у вери и верским подвојеностима видео елемент грађанског раздора и сметњу националном и државном јединству. Југословене је у том смислу сматрао најнесрећнијим народом Европе, који је услед свог географског положаја током историје подељен на три вере.
Скерлић је посебно радо наглашавао интерконфесионални карактер национализма у Босни и Херцеговини. Омладина је тиме избијала из руку власти оружје којим се од 1878. године аустроугарска управа радо служила, свесним окретањем једне етничке заједнице против друге. Скерлић је био задовољан што се и муслиманска омладина окретала националној политици. По његовом мишљењу опортуна политика је довела до тога да се босански муслимани сматрају ближим „алгирским Арабљанима, азијским Курдима но једнокрвним Србима и Хрватима“. У то време један забринути родитељ писао је кадији: „Ђаке и сам познајеш, само се ове године као никад прије стала увлачити нација у њих, да дјетета у првом разреду средње школе нема, а да није једно или друго“.
Kосовско наслеђе
Када је описивао боравак младобосанаца у Београду Ратко Парежанин је забележио да су радо посећивали цркву Ружицу, јер су ту сретали краља Петра. Међутим, додао је да нису посећивали Саборну цркву, а да већина није долазила у цркве ни за Божић, Ускрс или Светог Саву. Принцип је често читао антиклерикалну литературу, а сифилис и клерикализам је називао јединим несрећним наслеђем средњег века. Међутим, Косовско наслеђе је било извор неисцрпне енергије. Боривоје Јевтић је приметио након рата да је од црквене вере омладина отишла у веру националну, у „веру Обилића“. Истакао је да је хришћанство код Срба „увек било више национално него Христолико.“
