На Романији црква се направи, а у Сокоцу, гробље се отвори. Гробље се зове „Нови Зејтинлик“ и ту се сахранише деца тек стасала за живот. Гробља нам нису на брдима и ратиштима, већ на њивама и ливадама, где се сејало, жело и косило.
Људи, жене и деца су умирали од зликовачких бомби, страха од ракета и залуталог метка. Умирала деца и пре рађања. На Романији и околини, убијене у сандуке стављају, а у Сокоцу сахрањују. Умирали су и од хладне зиме јер о њима није имао ко да брине.
На Романији има туге, а има и птица, које с’ гране на грану носе једна другој вест. На сред пута, улица, моста и Маркале пијаце, бесплатно то сликајте све у боји противници моји и пошаљите на адресе где Срби јесу. Ви нисте случајно непотребни и узалудни људи, који сте убијали нашу невину децу. Док је рат трајао, страх и понос заједно убијају леп сан наше деце. Да ли рат храбри или убија осмех и жагор деце по селима и улицама градова. Колико дуго ноћ траје у време бомбардовања, мирисом лелујавог јоргована и борових грана.
Опело за сву српску децу и невино убијено децу света одржати на Романији и Сокоцу, посвећену свакој тужној мајци и оци. Неће моћи, песма писана без сведока и ноћи у бескрајној самоћи. Срби умиру у песмама, а мртве песме у Србима. О, Романијо, црна туго, тебе ће Српски народ памтити дуго. Спомен на помен. Бог да им душу прости. Амин.
