Првог октобра, у 88. години живота, преминуо је Милош Голишевић, човјек који је оставио изузетно позитиван траг у области шумарства и дрвне индустије на подручју Романије.
Рођен је у ханпјесачком селу Џимрије 1936. године, растао и стасао у честитој породици, одакле га је пут одвео на школовање, с огромном жељом да стекне високо образовање . У томе је успио, урадио и више од оног што је било у његовим плановима и жељама.
Школовао се у Сокоцу и Сарајеву, гдје је стекао звање инжењера шумарства, области којој је посветио скоро сав свој радни вијек.
Жеља за стицањем практичног знања у својој професији одвела га је у на Косово и Метохију, у Урошевац, гдје је радио и Комбинату „Феризај“.
Ипак, није могао без своје Романије. Вратио се у завичај. Радно искуство си стицао у познатом Планинском добру Хан Пијесак, гдје је био један од најомиљенијих кадрова. Највећи дио свог радног вијека провео је у шумарству и дрвној индустрији – у Шипаду, Радној организцији Романија, предузећу које је градило и изградило Соколац. Обављао је изузетно важне функције, био и предсједник Пословодног одбора „Романије“.
Тихо и вриједно је обављао своју дужност, без гордости, трудећи се очински да помогне млађим колегама, осјећао муку оних који су радили најтеже послове, од чијег рада је, како је често говорио, понајвише зависило да ли ће бити успјешно пословање предузећа. Ту доброту је понио из своје породице, од часних родитеља, из својих родних Џимрија.
У годинама које су претходиле пензији, радио је у Шипад – комерцу, такође одговорне послове. Одатле је и отишауо у пензију, повукао се у тишину свог дома у Сокоцу. Слободно вријеме проводио у друштву породице и пријатеља, у дугим шетњама гласиначким ливадама и шумовитим Брезјаком. Уживао је у друштву оданих пријатеља, комшија, са којима је проводио пензионерске дане.
Памтићемо Милоша по највећим људским врлинама, оном што краси најчеститије људе наше Романије. Дуго ће живјети сјећања на тихог и доброг човјека, који ни у тренуцима када би га увриједели није дизао свој глас, никада није истицао своје заслуге, иако је често био међу најзаслужнијим за раст и развој колектива у којем је радио.
Милош је у браку са својом Милојком, изродио двије кћери – Мирјану и Биљану. Био је частан супруг, одговоран родитељ и поносио се својим унуцима – Марком и Нином.
Милош је данас, у присуству родбине и пријатеља, сахрањен на цивилном дијелу гробља „Нови Зејтинлик“ у Сокоцу.
