Поред порекла, друга веома значајна карактеристика омладинског револуционарног нараштаја је њихово школовање. Већина младобосанаца чинила је прву генерацију сељачких синова који су имали прилику да се школују у знатнијем броју.
Школовање, односно излагање утицајима литературе коју су читали, суштински је одредило деловање „Младе Босне“. Њени чланови ће инспирацију за своје политичке акције тражити управо у литератури коју су читали. Било да се радило о плановима да се сељацима држе предавања или о припремању атентата, узори, оправдања и идеје су тражени у прочитаним књигама. Стога не чуди да је на суђењу Гаврило Принцип описан као особа искварена „рђаво присвојеном лектиром“.
Писменост становништва у Босни и Херцеговини била је на веома ниском нивоу. Скоро 88% становништва није било писмено 1910. године. Иако је школовање било обавезно, само 17% деце ишло је у школу. Високе школе су углавном биле резервисане за синове богатијих родитеља. Ситуација је почела да се мења крајем прве деценије XX века. Међу националним елитама завладало је мишљење да ће у будућности битке бити вођене не само топовима већ и културом. Просвећивање је постало један од националних приоритета. Културна друштва у Босни и Херцеговини, попут „Просвјете“, помагали су школовање ђака и студената.
Први „просвјетини питомци“ ступили су на сцену у време Анексије. Школованој деци из имућнијих породица, придружили су се и школовани кметски синови. Појава стипендија које су давала удружења попут „Просвјете“ важна су јер су те стипендије помагале сељачку децу. Поред већег броја стипендија, повећању броја ученика допринео је и већи број школа. У склопу политике смањивања притиска на српско становништво након смрти крутог управника Босне и Херцеговине Бењамина Калаја 1903. године и у циљу да се смањи српски отпор Анексији, број српских школа је порастао са 76 колико их је било 1905. године, на 114 колико је је било 1910. године.
Двојна монархија је такође делила стипендије, а заузврат је захтевала лојалност и захвалност држави. Поводом стипендирања земаљска влада је издала уредбу у којој је наведено „да се стипендија има сматрати као милост коју влада дарива када то пробитку земље за вољу налази за добро, а нипошто право које би ко имао од ње тражити“.
Приликом додељивања државних стипендија вођено је рачуна не само о школском успеху и владању, већ и о националној равнотежи, али и о политичком држању родитеља деце и држању самих ученика. Политичко држање потенцијалног стипендисте посебно је узимано у обзир приликом додељивања стипендија за универзитете. Стипендије су дељене за Беч и Грац, ретко за Загреб и никада за Београд. С обзиром да је политичка подобност узимана у обзир не чуди податак да је Димитрије Митриновић као свршени матурант 1907. године, већ тада оснивач неколико средњошколских организација, школовање у Бечу, Гетингену и Минхену наставио као стипендиста Краљевине Србије.
Власти у Босни и Херцеговини свакако су биле свесне стратешког значаја школства. Када је отворена гимназија у Мостару барон Исидор Бенко је поручио директору „ваша је задаћа, и учитељског збора, да ову дјецу не само подучавате у разним знаностима, већ да их одгајате у таквом правцу да постану мужевима, да буду ваљани грађани, вјерни поданици свога ћесара“. Мостарска гимназија кренула је у потпуно другачијем смеру. Била је то прва гимназија у којој су основана тајна омладинска друштва. Било је то 1905. године.
Димитрије Митриновић је основао књижевно филозофско друштво „Матица“, док је Богдан Жерајић покренуо национално социјалистичку „Слободу“. Владимир Гаћиновић био је члан оба друштва, којима је доприносио књижевним прилозима и учествовањем у дискусијама о револуцији. (Ратко Парежанин тврди да је Митриновић основао „Матицу“ 1904. године, а да је Жерајићева „Слобода“ основана 1906. године. С обзиром на то да је Парежанин своје успомене писао након Другог светског рата и како сам каже писао је по сећању јер му је као емигранту грађа није била доступна, као вероватнију годину оснивања узели смо 1905. годину.)
Мостарска гимназија је за историју „Младе Босне“ важна не само као место првих организација, већ и као полазна тачка одакле су предузимљиви средњошколци ступили у контакт са другим средњим школама у Босни и Херцеговини. Прве омладинске организације у Сарајеву биће основане управо под утицајем Гаћиновића и Митриновића који су почели да посећују своје вршњаке у Сарајеву. Теме ученичких разговора биле су као и у Мостару: књижевност и политика. У време Анексионе кризе и остали средњошколски центри имали су друштва слична онима из Мостарске гимназије.
Државне власти посветиле су велику пажњу садржајима са којима су се ученици упознавали у школама. Садржај часова историје и географије био је прецизно одабран.
Говорило се о Босни и Херцеговини и Аустроугарској. О суседним земљама или историјским догађајима у њима никада није било речи. Како је приметио Митар Папић, власти су учиниле све да ученици, али и учитељи, не би дошли у искушење да историју и географију Босне и Херцеговине повежу са суседним крајевима. Свакога јутра настава је почињала певањем химне, Царевке. У читанкама није било места за штива са националним обележјем, посебно није било места за народне епске песме. Вредан помена је приказ Велике источне кризе у уџбенику историје. У уџбенику је писало:
„Године 1875. букне нов устанак у Босни, те настану три године буна, ратова и свакојаког ужаса, док најпослије дође и година 1878. када је нашој домовини осванула зора новог и љепшег доба и сретније будућности под добрим господарем, нашим премилостивим царем и краљем Фрањом Јосифом.“
Школски инспектори су проверавали развој ситуације у школама, која је била далеко од оне коју је аустроугарска власт желела. Тако је у пролеће 1914. године школски инспектор упитао ученике једне основне школе „како се зове наш Цар и Краљ“. Добио је одговор да је његово име Петар, а да се престолонаследник зове Александар. Инспектор је могао чути и да постоје „ослобођене и неослобођене“ земље, што је било довољно да ова школа моментално буде затворена.
Тема школства покренута је и на суђењу атентаторима у јесен 1914. године. Тужилац је сматрао велеиздајом наставу учитеља Вељка Чубриловића, због његовог става да сви појединци који говоре исти језик чине један народ. Како је приметио Оскар Тартаља у Аустроугарској свако пропагирање јединства Југословена значило је „великосрпску пропаганду“. (На суђењу је покренуто и питање средњовековног краља Твртка. Чубриловић је упитан није ли он ученицима говорио да је Твртко српски краљ.)
Управа у Босни и Херцеговини убрзо је постала свесна колико нерасположење влада према управи међу средњошколском и студентском омладином. Земаљској влади је било јасно којим путем је кренуо ђачки ваннаставни живот и какве би то последице могло имати. Зато је још 1908. године донет дисциплински правилник са 152 параграфа. Ученицима је забрањено ступање у чланство било које организације. Забрањена су и удруживања унутар школа. Сваки ђак је био приморан да откупи по један примерак правила, али и да донесе потврду да је родитељ или старатељ правила прочитао.
НОВИ ТИП ОТПОРА
Школовање већег броја студената и средњошколаца структурно је променило тип отпора незадовољног становништва према аустроугарској управи. Омладина са студија у Прагу враћала бројнија и идејно јача него што је пошла. И власти су уочиле значај Прага, па је он описан као „нарочито опасан“, као место где су се развијале опозиционе групе и идеје. Владимир Гаћиновић је писао да је устајање против старих политичких и економских форми нашло свој израз у младом поколењу интелигенције које се развијало у школама и универзитетима Сарајева, Загреба, Беча, Прага, Граца и делом Београда, које је „проводило дуге ноћи у читању социјалне и политичке литературе“. Дубоке социјалне промене припремиле су духовно буђење, забележио је Гаћиновић.
