У једној пространој и сувој појати гори ватра на средини, управо догорева, јер је од ње остала само још жерава која тиња у полумрачној просторији. Цио простор је испуњен димом и киселастим тешким задахом мокрог одела и опанака и испаравањем тридесетак људских телеса. Све су то кулучари, сељаци из околине, хришћанска, кметовска сиротиња. Сви су каљави, покисли, премрени и брижни.
Суше обојке поред ватре, преплићу опанке, или просто гледају у жеравицу. Међу њима се однекуд нашао неки Црногорац, ухватили га сејмени на друму, па кулучи већ неколико дана, иако непрестано свима прича и доказује како је њему врло мучно и неприлично и како му образ не подноси ово аргатовање.
Сада је око њега окупљен највећи број будних сељака, нарочито млађих. Из дубоког џепа свог сивог гуња, Црногорац извлачи гусле, неугледне и мале као подланица, и кратко гудало. Један од сељака излази пред појату да чува стражу, да не наиђе ко од Турака. Сви гледају у Црногорца као да га сад први пут видe и у гусле које ишчезавају у његовим великим шакама.
Црногорац се савија; гусле су му у крилу, а главу од гусала притиште брадом, маже струну смолом и хуче у гудало; све је влажно и одвугло. И док обавља све те ситне радње, самосвесно и мирно као да је сам на свету, они га нетремице гледају.
Најпосле јекне први звук, резак и нераван. Узбуђење расте. А Црногорац подешава и почиње кроз нос да пушта глас и да њиме допуњава звук гусала. Све се слаже и све наговештава чудну причу.
У једном тренутку, Црногорац, пошто је како-тако ускладио свој глас са гуслама, забаци одједном главу силовито и поносно, да му искочи јабучицa на мршавом врату и блесну оштар профил при светлости, и пусти пригушен и отегнут звук: „Аааа – ааааааа!“ и одмах настави разговетно и кликтаво:
Пије вино српски цар Стеване / У Призрену мјесту питомоме / До њега су старци патријари / Четири су старца патријара / И до њих је до десет владика / И двадесет учтугли везира / И по реду српски господари / Вино служи провизур Мијајло / А свијетли сестра Кандосија / Са њедара драгијем камењем…
Сељаци се све свише збијају око гусала, али без најамњег шума; дaх им се не чује. Сви трепћу очима, удивљени и заблештени. Трнци пролазе уз леђа, кичме се исправљају, груди надимају, очи сјају, прсти се на рукама шире и грче, и мишићи на вилицама стежу.
Црногорац везе и кити све брже и брже, све лепше и смелије, а мокри и расањени кулучари, занесени и неостељиви за све остало, прате песму као сопствену, лепшу и светлију судбину.
(из романа „На Дрини ћуприја“)
