НАТО бомбардовање воза у Грделичкој клисури 1999. године, када је убијено најмање 13 људи, било је грешка јер мета није био воз него уништење моста са двије вођене ракете АГМ-130.
То тврди Мајк Петрука, амерички пилот који је током НАТО бомбардовања на СР Југославију имао више десетина борбених летова на вишенамјенском борбеном авиону Ф-15Е.
Како је рекао, Weapons system officer (WSO) није могао да види воз који прилази нити да скрене бомбу све и да је видио воз на вријеме јер би у тој фази близине пред удар трајекторија бомбе остала иста све и када би се извршило највеће могуће командовање промјене њеног нападног угла.
Петрука није учествовао у нападу на воз у Грделичкој клисури, али је у свом подкасту “10 percent true – Tales from the cockpit“ открио бројне непознате детаље у вези са НАТО бомбардовањем СР Југославије, преноси ваздухопловни портал “Танго Сикс”.
Амерички пилот је неколико пута истакао да НАТО бомбардовање није била добро вођена кампања јер након првих мјесец дана “нису имали валидне мете за гађање”.
Као примјер грешке дао је и бомбардовање воза у Грделичкој клисури. Како је рекао, воз није био мета јер “све и да је у возу био неко кога је требало гађати то се не би обавило на овај начин и са овим убојним средствима”.
“Требало погледати ред вожње воза”
Убијеђен је да је планирање мисије било погрешно и да је требало само “погледати ред вожње воза и да је управо из тог разлога дејство на мост у Новом Саду изведено у три ујутру због минималног саобраћаја”.
Настављајући причу о уништавању цивилних циљева, Петрука напомиње да је познавао „Wild Weasel“ колегу пилота који је за време „Allied Force“ кампање службовао у Штутгарту и који му је лично потврдио да је од стране НАТО старјешина било наредби за намјерна циљања цивилних циљева на простору Југославије и да је то, како је његов пријатељ чуо, рађено како би се „Србима очитала лекција“.
Добили задатак да бацају касетне бомбе на село?!
Причу о етици у борбеним операцијама и јасном одабиру непотребних цивилних циљева почиње мисијом која је требало да се обави 5. маја. Како прича, добили су задатак да дејствују касетним бомбама ЦБУ-87 по једном селу у Србији.
Каже да му је испрва било сумњиво да је мета село (које није успео да идентификује и након рата) али да је цијели процес планирања мисије био нестандардан.
На мапи је само био уцртан правоугаоник у оквиру којег су требали да баце касетне бомбе без конкретног војног циља. Петрука се побунио и кроз ланац команде звао је AOC (Air Operations Center) да их пита да ли су сигурни да је у питању валидна мета. Одговорено му је да је лично генерал Мајкл Шорт, командујући свих НАТО ваздушних снага за ударе по Југославији, потписао наредбу за ово конкретно дејство.
Петрука је затим осталим посадама из своје ексадриле казао да не би требало да изврше овај задатак уколико приликом циљања видео сензорима не буду убијеђени да се ради о војним циљевима. Процедура коју су договорили међу собом за ту евентуалност била је да бомбе баце у оквиру задатог правоуганика али у шуму ван цивилног насеља.
Циљна тачка биле двије православне цркве?!
Тако је и било. Током приласка циљу видјели су да је циљна тачка била на двије православне цркве. Посаде се слажу да касетне бомбе избаце на договорену ненасељену локацију у шуми. Међутим, други пакет са другим посадама из његове ескадриле био је поново таскован за исти циљ другу ноћ. Петрука, сазнавши за то, оставља писану поруку пилоту из посада који је одговоран за планирање сљедеће мисије као упозорење да се ради о црквама.
Поменути пилот ипак извршава мисију након протеста кроз ланац командовања који није дао резултат и, како Петрука тврди, тај пакет уништава цркве са касетним бомбама.
Поменути пилот је према Петрукином сведочењу након рата имао психичке проблеме и страдао је у удесу малог цивилног авиона који је сам летио. Петрука је након рата срео генерала Шорта и суочио га са избором овог конкретног циља на шта је Шорт одговорио да се не сјећа детаља.
“Њајбоља мисија ми је била ова, коју нисам извршио”
Петрука на крају ове приче констатује да сматра да му је ово била најбоља мисија у борбеној каријери – зато што је није извршио.
Иначе, свједочење на „10 percent true“ подкасту почиње са описом операције „Нимбле Лион“, активностима вјежби и пријетњи СР Југославији током 1998. и почетком 1999. године. Каже да је његова ескадрила била потпуно спремна на дејства 28. фебруара 1999. године и да су њедеље прије почетка агресије користили да изнад Босне и Херцеговине детаљно симулирају нападе на све врсте циљева које ће гађати изнад Србије и Црне Горе.
Током рата био је базиран на аеродрому Авиано у Италији и као колеге које су летјеле Ц моделе, био је смјештен у хотелу са четири звјездице. Посаде су летјеле једном у три дана, што је, како прича, значило да су један дан у том циклусу увијек имали за туризам по Италији на 73 долара дневнице.
Више од 100 циљева уништено у прва три дана
Авиано је тада био дом за 18 Wild Weasel F-16CJ летелица и њихових 36 Ф-15Е. Прича да је више од 100 најбитнијих мета уништено за прва три дана и да је све након тога, када је ријеч о избору војних или цивилних циљева, практично било натезање и импровизација која је више имала за циљ да одржи моменат кампање и њено трајање ради остваривање политичког циља него што је било потребе за уништавањем ефектива Војске Југославије. Констатује да је Весли Кларк био армијски официри и индиректно га критикује за неразумијевање борбене употребе авијације. Каже да су циљеве који су били бирани након војно оправданих звали „ЦНН циљевима“, да су за њих намјерно коришћене „глупе“ Мк-82 бомбе.
Петрука детаљно прича о првим ноћима дејстава када је био дио ударних пакета састављених од авиона неколико земаља. Описује проблеме приликом АТО-а (Air Tasking Order) који су морали да буду раздвојени због повјерљивости употребе када је коришћен Ф-117А.
Неувјежбани Луфтвафе
Илуструје да су УСАФ и Морнарица били ти који су правили разлику, од савезника хвали Французе, критикује њихову употребу Авакса и описује анегдоту из напада прве ноћи. Француски Авакс је погрешно интерпретирао ситуацију у ваздуху и дио Луфтвафе (њемачког) пакета авиона Торнадо ЕЦР је практично побјегао због лажне дојаве о непостојећем пресретању од стране МиГ-ова РВ и ПВО. Други блам Луфтвафеа био је да су приликом једног дејства ноћу летјели са упаљеним свјетлима споља и унутар летјелица јер до тада нису радили вјежбе таквог летења ноћу.
По диму су знали шта су погодили
Описи дејстава по аеродромима на југу Србије су детаљни и искрени. Примјећује се колико је било комплексно интегрисати главне и пакете за подршку састављене од више нација, колики је био степен отказа бомби и промашаја његове ескадриле и како су и они учили у пракси. Како се ради непосредни BDA (Battle Damage Assesment) – ако је дим нечега испод неке надстрешнице црн након поготка значи да су возила, ако је бијели значи да ништа није погођено.
Какав утицај има облак прашине након уништеног бетона на перформансе ласерских обележивача и сличне лекције. Свједочи да су, према његовом мишљењу једна трећина прецизних средстава, прије свих ласерски вођене бомбе које су највише користили (ГБУ-10 и ГБУ-24), имала отказе или се нису активирала приликом удара у циљ.
