Љубинка Барјактаревић, која је у Одбрамбено-отаџбинском рату изгубила два сина Горана и Душка, рекла је да је теже поднијела ископавање њихових посмртних остатака 1996. године него када су јој јавили да су погинули.
Љубинка је рекла новинарима да је Горан погинуо 1992, а Душко 1994. године на илијашком ратишту.
– Прво су били укопани у Средњем, јер смо доље живјели. Када је Дејтон потписан, сви из села су отишли осим нас. Нисмо чекали да их ископамо. Мислили смо само о томе да им можемо доћи на гробље – навела је Барјактаревићева.
Она је испричала да никада неће заборавити те призоре када је њен муж, по ноћи, по снијегу, мећави и ниској температури ишао на гробље да ископава посмртне остатке синова.
– По највишем снијегу мој муж је ишао и копао увече. Помогла су му два човјека из сусједног села. Тек одавде нам је камион дошао. Када смо их ископали, ту ноћ су ноћили на камиону изнад куће“, рекла је Љубинка.
Она је додала да су се настанили на Сокоцу, направили кућу и обилазе гробове двојице синова.
Љубинка и њен муж имају још једног сина.
Егзодус 120.000 Срба из Сарајева представља низ догађаја који су услиједили након потписивања Дејтонског споразума, када је пет општина Српског Сарајева у цјелини припало Федерацији БиХ, док је других пет подијељено између Републике Српске и ФБиХ, гдје су Срби углавном добили периферна, ненасељена и рурална подручја.
У марту 1996. године исписане су бројне појединачне трагедије локалног становништва, због чега је Дејтонски мировни споразум за сарајевске Србе асоцијација на највеће послијератно протјеривање народа са својих огњишта.
Српски борци Сарајевско-романијске регије током Одбрамбено-отаџбинског рата зауставили су 35 офанзива муслиманско-хрватске војске и одбранили своје домове.
За одбрану ових простора, живот је дало више од 4.000 бораца, око 3.500 их је рањено, око 1.000 сахрањено на Војничком гробљу „Нови Зејтинлик“ на Сокоцу.
