Као и све дјевојчице сањала је да буде принцеза, али не живе све принцезе на дворцу, а она је прави доказ за то и данас живи свој сан.
Мир, тишина и хармонија је свуда около, а она ведра, насмијана, полетна, као да не води бригу о неколико десетина грла стоке.
“Моји се нису бавили сточарством, никаквим обликом, буквално је наша одлука била да пробамо, незапослени смо и тако смо кренули”, прича домаћица са осмијехом.
На фарми је седам музних крава, тридесетак оваца, а како је сезона јагњења, стадо ће расти, надају се барем за дупло.
Кокошке, пси, мачке, сви су на имању разиграни. Иако нерадо признају, сваки домаћин има миљеника, па тако и јунакиња ove приче Снежана Марковић која је сваком грлу дала посебно име.
“Омиљену имам краву, зове се Бамби, мада су сва специфична имена, Клара, Бреза, Бамби јуниор, али увијек буде неко омиљено, отхраниш нешто на флашицу и порасте у омиљену и овцу и краву”, додаје Снежана и појашњава да је њена миљеница тај статус стекла је јер размажена, прва се оглашава и “трчи јој у загрљај”.
Када су је једном приликом питали шта она као пољопривредница жели, у даху је изговорила више земље. Ето, толико је скромна, али и вриједна.
Осим поврћа које производи за потребе породице, кренули су и са сјетвом дјетелинско травне смијеше.
“Ове године смо мало више закупили па имамо око 100 дунума, што за сјенажу, што за дјетелинско травну смјесу, што за испашу. Наравно, увијек фали више, јер ако бисмо проширивали сточни фонд, морамо имати више и површина”, прича она за „Агро клуб“.
И сада када је поново питају за жеље, оне се нису много промијениле, Снежана би вољела у закуп добити и државног земљишта, али ове године усмјерили су се на проширење објеката и капацитета стоке. Послове на имању лако су расподијелили, оне теже физичке обавља Младен, а он жеље има као и сваки озбиљни фармер.
„Од механизације имамо трактор, косачицу, грабље, вољели би да се унаприједимо са механизацијом да купимо неки нови трактор, нову балирку за пресање, да се мало обновимо са том механизацијом и да кренемо на боље”, наводи Младен.
Његова супруга се више брине око хигијене млијека, исхране јањади и телади на флашицу. Но, као и свака жена и мајка, обавеза има и око куће и дјеце који су школарци, али уз добру организацију све стижу. Пољопривреда је за њих посао, другог немају нити га траже, а стигну и да одморе и да се друже са пријатељима, који се углавном баве другим пословима.
“Нико од пријатеља се не бави пољопривредом, али немају неки проблем с тим, чак воле домаће, потражња за домаћом храном задњих година се повећала и редовни су нам купци”, каже Снежана која је прије 14 година градски асфалт замијенила за ово сеоско пространство, и каже да се није покајала, све би исто опет направила, па и другима, једнако као и супруг поручује да не иду са села.
“Ко год има услове, има земљу, има кућу на селу и то, мислим да неће погријешити да наставе да се баве пољопривредом, значи да могу да живе, да не требају да одлазе са ових простора, само да крену на боље”, поручује Младен.
