Аденомиоза је хронично стање које погађа материцу, а многи људи никад нису чули за њега упркос чињеници да је тако учестало.
Нага Манчети је водитељка Би-Би-Сија која је прошле године открила да пати од аденомиозе, хроничног стања које погађа материцу. Испричала је како због болова није у стању да се помери и како је недавни напад био толико интензиван да је њен муж морао да позове хитну помоћ.
Ипак, многи људи никада нису чули за ово стање, упркос томе што погађа чак једну од пет жена.
Аденомиоза може изазвати симптоме укључујући нередовно и тешко менструално крварење и бол у малој карлици. Озбиљност симптома варира код пацијенткиња – а чак једна трец́ина жена са аденомиозом може да има минималне симптоме, а може и да их уопште нема.
Стање такође може утицати на плодност. Жене са аденомиозом које затрудне имају повец́ан ризик од побачаја, превременог порођаја, прееклампсије и крварења након порођаја.
Зато треба видети шта узрокује аденомиозу, те како се она дијагностикује и лечи?
Иако лекари још увек много тога не разумеју у вези са овим стањем, неке чињенице су познате.
Шта узрокује аденомиозу
Постоје два главна слоја у материци. Ендометријум је унутрашњи слој у који се имплантирају ембриони, па када жена није трудна, овај слој се одбацује током времена.
Миометријум је мишиц́ни слој материце. Шири се током трудноц́е и одговоран је за контракције. Код жена са аденомиозом ц́елије сличне ендометријуму налазе се на погрешном месту – на миометријуму.
Иако велики број жена са аденомиозом има и ендометриозу, аденомиоза је сасвим различита болест од ендометриозе.
Код ендометриозе ц́елије сличне ендометријуму се такође налазе на погрешном месту, али у овом случају изван материце, углавном у карличној шупљини.
Захваљујуц́и истраживању, ангажману јавности и друштвеним медијима, последњих година подигнута је свест о ендометриози. Ипак, аденомиоза је и даље релативно непозната.
Напредује дијагностика
Аденомиоза је стање које је тешко дијагностиковати. Историјски гледано, присуство ц́елија сличних ендометријуму у миометријуму могло се потврдити само проценом патологије када се миометријум испитује под микроскопом након хистеректомије (операција уклањања материце).
Последњих година повец́ање број дијагноза с развојем технологије И дијагностике као што хе МРИ и детаљни ултразвук карлице.
Иако се аденомиоза сада обично идентификује без потребе за хистеректомијом, лекари и даље раде на развоју стандардизоване методе за нехируршку дијагнозу. Као резултат тога, остаје неизвесно колико тачно жена има аденомиозу.
Али зна се да се код око 20 процената жена којима се уради хистеректомија из других разлога покаже да имају аденомиозу.
Аденомиоза је сложено стање
Тип раста ткива аденомиозе у миометријуму могу бити или фокалне (захватајући део материце) или дифузне (захвата широку површину мишиц́а) лезије.
Аденомиоза се може даље класификовати у зависности од дубине инвазије ткива налик ендометријуму у миометријум.
Научници и лекари још истражују да ли се тип или дубина лезија односе на симптоме – тежина симптома и лезија се не подударају увек.
Још није јасно зашто неке жене развијају аденомиозу, иако докази показују да расте преваленција са годинама. Сматра се да подручје између ендометријума и миометријума постаје оштец́ено, било природним процесима менструалног циклуса, трудноц́е и порођаја, било медицинским процедурама.
Код неких жена оштец́ење слоја ткива ендометријума не зараста како би требало, а ц́елије сличне ендометријуму улазе и расту абнормално у миометријум. Они ометају нормалне функције миометријума што доводи до бола и крварења. Болести могу допринети различити фактори.
Како се лечи аденомиоза
Стратегије лечења укључују хормоналне лекове као што су орални контрацептиви, пилуле које садрже прогестерон, уметање спирале која ослобађа прогестерон или лек који се зове ГнРХа који зауставља природну производњу полних хормона.
Нехормонски третмани укључују транексаминску киселину и имају за циљ да минимизирају менструално крварење, а бол се лечи нестероидним антиинфламаторним лековима.
Третмани који раде за неке жене не раде за друге, додајуц́и тежину аргументу да постоји више од једне врсте аденомиозе. Стратегије лечења треба да буду прилагођене пацијенткињама, у зависности од њихових жеља и симптома.
Ако медицински третмани не обезбеђују адекватно олакшање симптома, постоје хируршке опције, односно уклањање фокалних лезија или хистеректомија.
Иако је аденомиоза чест поремец́ај који погађа многе жене, укључујуц́и и оне у репродуктивном добу, не добија довољно пажње клиничара и истраживача.
Такође постоји недостатак знања и свести о аденомиози међу многим здравственим радницима и јавности. То треба да се промени како бисмо могли да побољшамо наше разумевање стања, дијагнозе и могућности лечења.
Научници и лекари који су специјализовани за аденомиозу су још увек у потрази за проналажењем тачне, неинвазивне дијагностичке методе, и надамо се, једног дана, лека.