Данас је на породичном гробљу Бањани у Сокоцу сахрањен Ратко Копривица, дугогодишњи наставник и официр Друге романијске моторизоване бригаде.
Последњи опроштај у присуству многобројне родбине, кумова, пријатеља у комшија упутио је начелник општине Соколац Милован Бјелица, чије ријечи преносимо у цијелости.
Драги Ратко,
Увијек је тешко, скоро немогуће, пронаћи праве ријечи у тренуцима када у вјечност испраћамо драге људе, посебно када се опраштамо од оних који су у току свог овоземаљског живота учинили све да би животни вијек провели поштујући до краја моралне норме, као што си то чинио ти, драги Рале.
Добио сам претешку обавезу да се опростим од тебе у име грађана општине Соколац, у име свих који су те познавали, али и оних других који нису имали прилику да упознају твоју доброту.
Рођен си првог септембарског дана ратне 1943. године. Мајка Ђурђа и отац Раде дали су ти име које су новорођенчадима, мушким потомцима у том суровом времену најчешће давали родитељи на Романији.
Мајка те је у колијевци носила по романијским врлетима, у збјеговима успављивала и чувала од руке душмана.
Основну школу завшио си у Ћаваринама, а потом чувену сарајавску Учитељску школу. Наставио би ти даље школовање да је у то поратно вријеме било довољно наставног кадра. Због тога си своју просвјетарску каријеру започео у Основној школи у Ћаваринама, у свом завичају, гдје си двије школске године основцима преносио стечено знање, учио их да постану добри и часни људи.
Имао си јаку жељу да наставиш школовање. Уписао си Педагошку акадамију у Сарајеву, гдје си стекао звање наставника математике и хемије.
Потом је услиједило одслужење војног рока. У Билећи си завршио Школу резервних официра, у то вријеме једну од елитних школа која је обучавала резервни официрски кадар ЈНА, спреман да у сваком тренутку обави најкомпликованији војнички задатак.
Просвјетарски путеви те поново воде у Соколац, гдје двије године у Основној школи предајеш математику.
Живот те , по трећи пут, води у Сарајево. У Основној школи „Братсво јединство“ на Грбавици предајеш математику. Ту стичеш завидан углед, као врстан педагог и познавалац свог предмета. Због тога постајеш и директор поменуте основношколске установе.
У Сарајеву упознајеш и своју животну сапутницу Милојку, са којим си изродио синове Александра и Владимира.
Вјерујем да је немогуће пронаћи неког од твојих бивших ученика који би нешто лоше могао рећи о теби и твом просвјетарском раду. Твоје ријечи, изговорене тихо, очински, дјеловале су дјелотворно и умирујуће и на оне који школу нису вољели. Настојао си у сваком тренутку пронаћи праву ријеч за изгреднике, умирити њихову плаховитост, проблем ријешити без кажњавања, а то су могли само они који су своју професију фанатично вољели.
Након срећних и безбрижних година, доживио си судбину многобројних сарајевских Срба, који су због рата спас тражили на простору гдје су рођени. Дошао си на своју Романију и, не часећи, придружио се Војсци Републике Српске, којој су резервни официри били пријеко потребни. Нашао си се у редовима херојске Друге романијске моторизоване бригаде, прошао са њом скоро сва ратишта на којима се бранила и одбранила Република Српска. Обављао си дужност помоћника команданта за морал. И као војник показао си чојство, поштено извршавао своје задатке, борио се за свој народ и Републику Српску. Био си један од најомиљенијих и најпоштованијих официра у редовима Друге романијске. И у том злом времену својим понашањем си показао да се и у ратним неприликама може живјети у складу са моралним нормама.
Нако завршетка рата, поново се враћаш свом послу наставника математике у соколачкој основној школи, све до 2005. године када одлазиш у пензију, да на својој Равној Романији, у кругу своје породице проводиш пензионерске дане.
Драги Ратко, био си прави родитељ својим синовима – Александру и Владимиру, добар муж својој животној сапутници Милојки, драги деда унуцима Николи и Наташи. Тугују данас твоји најдражи – супруга, синови, унуци, снахе Далиборка и Сања, брат Ненад са породицом, сви који су те познавали и осјетили твоју доброту, али морају бити поносни на оно што си у свом овоземаљском животу урадио.
Нека ти је лака романијска земља. Бог да ти душу прости, наш драги Рале – ријечи су начелника Бјелице на опроштајном говору.