Данас нас је у 81-ој години напустио Ратко Копривица. Сахрана ће се обавити у понедјељак 15.јануара на породичном гробљу Бањани – Соколац.
Опјело ће се обавити у цркви Свете петке на Војничком гробљу у 13 часова одакле и креће поворка.
Рођен је првог септембарског дана ратне 1943. године. Мајка Ђурђа и отац Раде дали су име које су новорођенчадима, мушким потомцима у том суровом времену најчешће давали родитељи на Романији.
Основну школу завршио је Ћаваринама, а потом чувену сарајавску Учитељску школу. Просвјетарску каријеру започео је у Основној школи у Ћаваринама, у свом завичају, гдје је двије школске године основцима преносио стечено знање, учио их да постану добри и часни људи.
Уписао је Педагошку акадамију у Сарајеву, гдје је стекао звање наставника математике и хемије.
Потом је услиједило одслужење војног рока. У Билећи је завршио Школу резервних официра, у то вријеме једну од елитних школа која је обучавала резервни официрски кадар ЈНА, спреман да у сваком тренутку обави најкомпликованији војнички задатак.
Просвјетарски путеви поново га воде у Соколац, гдје је двије године у Основној школи предавао математику.
Живот га је, по трећи пут, водио у Сарајево. У Основној школи „Братсво јединство“ на Грбавици предавао је математику. Ту је стекао завидан углед, као врстан педагог и познавалац свог предмета. Због тога је постао и директор поменуте основношколске установе.
У Сарајеву је упознао и своју животну сапутницу Милојку, са којим је изродио синове Александра и Владимира.
Након срећних и безбрижних година, доживио је судбину многобројних сарајевских Срба, који су због рата спас тражили на простору гдје су рођени. Дошао је на своју Романију и, не часећи, придружио се Војсци Републике Српске, којој су резервни официри били пријеко потребни. Нашао се у редовима херојске Друге романијске моторизоване бригаде, прошао са њом скоро сва ратишта на којима се бранила и одбранила Република Српска. Обављао је дужност помоћника команданта за морал. И као војник показао је чојство, поштено извршавао своје задатке, борио се за свој народ и Републику Српску. Био је један од најомиљенијих и најпоштованијих официра у редовима Друге романијске. И у том злом времену својим понашањем показао је да се и у ратним неприликама може живјети у складу са моралним нормама.
Након завршетка рата, поново се вратио свом послу наставника математике у соколачкој основној школи, све до 2005. године када је отишао у пензију.
