У позоришту се најчешће ништа не зна унапред, ништа не може да се предвиди, може да се направи добра подела, да су добар и текст и редитељ, а да производ не буде успешан, што се у почетку десило и „Радовану Трећем“ – премијера није прошла најбоље, али је представа обележила једно време, а живи и данас, 50 година од праизведбе, која је одржана 30. децембра 1973. у Атељеу 212 у режији Љубомира Муција Драшкића.
„Нисам био у подели од почетка, тек сам дошао у Атеље. Та представа, дипломска за Душка Ковачевића, направљена је у само 28 проба. Дошла је у истој календарској години кад и Ковачевићева испитна представа треће године ‘Маратонци трче почасни круг’, која је била феноменална. Било је мало времена и зато премијера није прошла богзна како, што није волео наш велики шармер и шмекер Бора Тодоровић, уместо ког сам ускочио у улогу Јеленчета Вилотића. Једном ме је срео и рекао ми, мени који сам се ту практично тек појавио – Мали, спремај оног Јеленчета, мрзи ме да играм“, каже за РТ Балкан Милан Цаци Михаиловић.
„Радован Трећи“, комад који је Душко Ковачевић у поднаслову назвао „болна прича о самоиздаји“, јесте прича о тиранину који је газда у својој кући и који одлучује о судбини фамилије, а истоимену представу обележио је Зоран Радмиловић, један од најзанимљивијих, најшармантнијих и најдаровитијих позоришних стваралаца у нас.
„Док сам писао, размишљао сам о Радмиловићу и прилагођавао га његовом темпераменту и начину игре. Када је прочитао комад, и када смо се први пут нашли да разговарамо, рекао ми је ‘ја ћу ово играти, а шта ће бити, ко то зна’. Тако је и било, првих неколико представа он се проналазио, да би у једном тренутку преузео целу причу у своје руке и кренуо да игра по ономе по чему је познат“, појаснио је писац Душан Ковачевић својевремено за „Блиц“.
Михаиловић, којег је Бора Тодоровић частио што га је „спасио Јеленчета“, а потом га играо целу деценију, додаје да је представа оригинално трајала сат и 45, а касније су је играли три сата.
„Радмиловић је говорио у то време – пустите ме с премијером, мени треба десетак-двадесетак представа да се мало распоредим. И то је било тачно. Био је озбиљан човек, који није све сводио на импровизацију, како многи мисле, него се детаљно припремао и тако је правио ту представу, водио ју је у добром правцу, смишљао је делиће које је као мозаик слагао“, истиче Михаиловић.
Захваљујући радном снимку представе, који је настао а да Радмиловић за то није знао пошто није волео да га снимају у театру, „Радован Трећи“ живи и данас, пола века касније.
„Телевизија је требало да адекватно сними представу 18. јуна 1985, за кад је било заказано њено 300. извођење. Али наш Зоран је у великим боловима 9. јуна одиграо 299. Радована, и потом је без трунке снаге однет у болницу из које се није вратио“, каже Милан Цаци Михаиловић и додаје да је популарност стекао баш по тој улози играјући с феноменалном глумачком екипом: са Зораном Радмиловићем, Мајом Чучковић, Милутином Бутковићем, Татјаном Бељаковом, Ташком Начићем и другом Бањцем, како су звали Миру Бањац која је ушла у 95. годину.
„Није било на београдској позорници, а тешко и да ће бити, таквог бојовника. Са свог глумачког краљевског престола Радмиловић хитро силази међу своје поданике – гледаоце да би, краљ и лакрдијаш истовремено, и самом Радовану наместио игру која Душана Ковачевића често заведе да се запита: је ли то комедија коју је он написао? Ето те велике глумчеве ујдурме: и када не испушта ни зарез Ковачевићевог текста, нама се чини да га он растура у парампарчад, толико да од темеља не остаје ни камен на камену“, записао је критичар Феликс Пашић након 250. представе у пролеће 1984. године.
