Нада Тошић са Сокоца бави се већ годинама израдом народних ношњи романијског краја и настоји да оригиналне елементе са старинских пренесе на садашње модерне материјале, чувајући овај вид традиције.
Она за Срну наглашава да се раније за израду оригиналних народних ношњи најчешће користило вунено сукно или тканина кангар, те да се сада ради на чохи или плишу.
Тошићева ових дана ради зубун на црном сукну, дио женске ношње романијског краја без рукава, настојећи да буде што вјернији оргиналу.
Зато је, каже она, сама кројила и шила, украсила рубове ручно рађеним црним гајтаном, како се то радило и раније, те почела да везе на бочно уметнутим дијеловима према оригиналној шари са старе ношње, коју је добила од једне соколачке породице.
„То се ради посебним везом специфичним за украшавање зубуна, познатим као ланчанац, а потом преплитањем нити памучних кобнаца у више боја и нијанси да би та орнаментика била `старинска`, као прије више деценија“, објашњава Нада.
Она наводи да везена орнаментика на овом дијелу зубуна представља кандило – симбол свјетлости, живота и молитве, што дочарава свијетлим бојама конца у више нијанси.
Тошићева подсјећа да су се овим послом некада бавиле терзије јер је потребна посебна вјештина веза за зубуне, који су били свечана ношња.
Она се поноси тиме што чува од заборава традицију израде народне ношње и спремна је да вјештину пренесе на млађе генерације уколико за то покажу вољу, а жели да испороба и израду народних ношњи из других крајева.
Од малих ногу, прича Нада, уз мајку и баку, бавила се свим видовима женских ручних радова, али јој у посљедњих двадесетак година посебно задовољство причињава израда елемената народних ношњи, што није лак посао јер треба знати кројити, шити, добро познавати све врсте веза, те имати стрпљења и дара за украшавање.
Углавном, она ради по подне, након повратка са посла и када заврши све обавезе по кући.
„Све ово радим из личног задовољства и просто утонем у свој свијет веза, који је за мене душевни рај, па некада знам и зору дочекати са иглом у руци и везом“, истиче Тошићева.
Њене народне ношње или неки одјевни предмети нашли су купце како широм Републике Српске тако и у Њемачкој, Шведској и Канади, а радују им се углавном, каже она, људи из ових крајева који су отишли у бијели свијет.
Тошићева истиче да у овом послу нема велике зараде јер је потребно много времена за израду што оригиналније ношње романијског краја, али је и даље, како каже, „води клица заметнута давно у њеној души да рукама створи све што очима види“.
Нада се често сјети изреке свог стрица: „Под иглом лада нема“, што значи да у том послу нема одмора нити велике зараде.
У њеним рукама настали су бројни зубуни и јечерме, џемадани /мушки прслуци на преклоп украшени гајтанима и срмом/, мушки и женски појасеви – тканице, кошуље и кошуљци са и без веза, те широке црне и бијеле сукње.
Тошићева је радила и кецеље-прегаче, црне вунене чарапе украшене покрстицом, гете, мушке панталоне рајтозне и познате шарене рукавице плетене од вуне у више боја, који су оличење народне ношње романијског краја.
