Када би авион, челична небеска птица, био у могућности да говори, као путник, који је ко зна колико пута обишао планету земљу, испричале би се невјероватне приче. Иако не могу да говоре, постоје и оне мистериозне челичне птице о којима се могу, без дилеме, написати разне приче, чак и снимити филмови.
Такву једну причу у странице историје исписао је „Боинг 707“, на овим просторима познат под надимком „Кикаш“. Легендарни Кикаш своју животну причу започиње давне 1966. године када је произведен по наруџби америчке Авио-компаније „Континентал Ерлајнз“. Већ на самом почетку летачке каријере овог чувеног авиона десила се довољно занимљива прича да уђе у легенду. Наиме, 1968. године, доживљава инцидент због експлозије у тоалету, који изазива принудно слијатање на аеродром. Путника осумњиченог за изазивање екслпозије по приземљењу авиона ухапсола је ФБИ-а, и до дана данашњег више детаља о овом случају никада није објављено. Године 1973. авион купује бразилска национална авио-компанија и под њеном ознаком лети небеским висинама све до 1989. године.
Деведесетих година на просторима бивше Југославије већ су увелико почеле припреме за рат и распад југословенског братства и јединства. У склопу великих предратних припрема у сусједну Хрватску улази на десетине тона оружја и ратне опреме. Један од актера набавке био је хрватски имигрант и бизнисмен Антон Кикаш. Игром судбине легендарни „Боинг 707“ бива кључна карика у ланцу „домољубља“. Управо овим авионом извршен је транспорт војне опреме. У једном „товару“ у авион је било спаковано 600 пушака, милион и по комада разне муниције и 1500 тромблона.
Из њему познатих разлога и сам Кикаш укрцао се, заједно са војном опремом, у авион и полетио пут „лијепе његове“. Међутим, иако је Југославија била на самом распаду, њене обавјештајне службе још увијек су добро радиле посао. Док је наоружани авион летио изнад Јадрана у правцу Словеније пресрећу га два југословенска ловца „МИГ 21“ и мијењају му курс лета, и слијеће на хрватски аеродром који је и сам био под опсадом. Већ тада легендарни авион, судећи по новонасталој ситуацији, добија новог власника, овај пут моћну Југословенску народну армију.
Већ на самом почетку рата 1992. године авион добија нову, испоставиће се, историјску мисију. Момо Капор се Стеви Попову одужио романом “Последњи лет за Сарајево”, у коме је велики књижевник описао како је то радио велики пилот и још већи човјек.
Поред чувеног „Боинга“, главни актер мисије био је легендарни пилот ЈАТ-а Стеван Попов.
Прољећа 1992. године у ратом захваћеном Сарајеву, управљајући „Боингом“, Стеван је превезао ни мање ни више него 40 хиљада људи, полијетајући и узлијетајући са сарајевског аеродрома и по 16 пута дневно, укрцавајући са собом у једном лету и до 500 људи. У те дане Стеван Попов је постао симбол наде и спаса за хиљаде људи који су успјели да дођу до аеродрома и на тај начин се извуку из ратних чељусти.
Колика је жртва била овог храброг човјека, за београдску „Политику“ својевремено је говорио и присјећао се дешавања са сарајевског аеродрома.
– Једном приликом сам гледао како се маса тиска у авион док су са стране стајали дечак и девојчица. Она је држала кесу у рукама. Питао сам их је куда су пошли: „Ми смо хтјели да уђемо у авион и да идемо у Стару Пазову код родбине. Мама је умрла, тата је у војсци.”
Узео сам их, њу за руку, њега под руку и увео у авион. Дјецу сам смјестио у пилотску кабину јер више није било мјеста у авиону.
Посљедњи лет за Сарајево
Посљедњи Стевин лет за Сарајево, 5. маја 1992, био је посебно херојски. Током претпосљедњег лета, авион је погођен у реп. То је требао бити посљедњи лет, јер се интезитет сукоба тих дана појачао.
Легендарни пилот сјећао се и мучне сцене када су слетјели у Батајницу и примјетили једну жену како унезвјерено и плачући погледом тражи некога. У страху је изговарала: „Бојане..Бојане..“.
– Слетимо у Батајници. Излазе људи, међу њима и једна жена која плаче. Вришти: ’Бојане! Гдје ми је дијете? Бојане!’”
Попов се није премишљао, схвативши да је дијете остало у Сарајеву. Само је рекао: „Идемо назад.” Већ је била пала ноћ, а свјетла на аеродрому, као и у већем дијелу града није било. На основу обриса брда и планина, Попов је успјешно препознао писту и слетио на аеродром.
Није ни слутио да га чека поново пуна зграда људи. Нашао је Бојана како се игра са још четири дјечака. Смјестио их је све у своју кабину.
Заћутао је Попов присјећајући се, тешко му је било да прича, иако се то десило прије двије деценије. Зашто?
„Како да ти кажем: и сад ми се плаче када се тога сјетим. Бојанова мајка трчи преко платформе. Изађемо напоље обојица, а она клекла и грли сина, стеже га, па удара. Са пет година није му јасно шта је мами и гледа у мене. Стегло ми се грло.”
И велики људи плачу. Плакао је и Стеван Попов. Када је стигао кући, сјетио се да ништа није питао Бојанову мајку. Ни како се зову, ни гдје ће да спавају. Поново их је видео 2004. године.
С обзиром на ратне околности Поповова мисија спашавања цивила постаје све више и више опасна. На авион се у једном тренутку чак и пуца, што је био окидач за прекидање хуманитарне мисије.
Легендарним Кикашом, избављени су из Сарајева и питомци Средње војне школе ратног ваздухопловства и противваздушне одбране из Рајловца. У априлу мјесецу су пребачени у Београд, а затим у Сомбор гдје су и промовисани у подофицире.
Неправда према хероју
Упркос антологијским надљудским подухватима и пожртвовању легендарни пилот ЈАТ-а, Стеван Попов добија отказ, 5. октобра 2000. године.
Како сам каже, то му је најгоре пало у животу.
Његов животни мото био је „Нема одустајања“. Ипак, легендарни Стева је одустао. Испалио је смртоносни хитац и заувијек се винуо у небеске висине у којима се најбоље сналазио.
Упркос свему у срцима спашених сарајевских цивила и дјеце Стева ће остати вјечно да живи и успомена на његов херојски чин ће остати да се препричава са кољена на кољено.
И легендарни „Боинг 707“ доживљава сличну судбину. Одлуком тадашњих власти СРЈ 1997. године, авион је продат фантомском авио-превознику у Афганистан. Никада од тад није полетио. Остао је призрмљен, да чува успомену на легендарног пилота и његову људску величину и хуману мисију коју је на крилима седамстоседмице изнио и заувијек се винуо у небеске висине непропадљиве историје.
Спомен-биста у Источном Новом Сарајеву
У знак захвалности за херојску и несебичну помоћ људима из Сарајева, у Парку великана у Источном Новом Сарајеву налази се биста Стевана Попова.
Биста је откривена 14. новембра 2020. године.
