Христова воља је да читаво човечанство испуни Собом и својом светлошћу. Kолико је то битно Христу показује да је за наше спасење и за наше јединство са Њиме и обожење, умро на крсту у нама несхватљивим мукама, где је ван времена и простора у своје срце прихватио све грехе читавог човечанства, тј. свакога који је изабрао да му своје грехе преда и да их не задржи за себе. Наш Бог је три пута Петру рекао „Волиш ли ме ? Нахрани моје стадо“. Следећи његов пример Христолики Апостоли и јаки молитвеници су кроз читаву историју постојања хришћанства давали своје животе и страдали за Христа управо у покушају да нахране овце Христове иако су они сами духовно већ тада били нахрањени више него што можемо схватити. Значај наше кретње ка обожењу је важан колико вреди и крв Божија.
Kвалитет и пуноћа нашег бића је увек била везана за наш однос и јединство са Христом. Ако се одвојимо од Бога и идемо контра начелима од његових, ми сами себе празнимо од нашег бића, кидамо га из себе и почињемо да уместо битисања постојимо у мртвилу као опустошени створови који више не живе већ само постоје. Адамов пад је човеку пре свега дао у наслеђе једну врсту опустошености бића које је изгубило прави додир са Богом. Адам је био директно свестан тог неизрецивог осиромашења и јада којег је себи нанео, и његов плач је био плач нама несхваљтиве агоније, али за разлику од њега, ми који немамо у себи сећање на јединство са Богом, нама је наша егзистенција сасвим довољна и прихватљива и нисмо ни свесни тог ужасног сиромаштва у којем се тренутно налазимо. На један мањи начин ту врсту осиромашења поједини духовници искусе ако изгубе молитву срца. Њихов субјективни осећај је као да им је неко ишчупао срце из груди и оставио им празнину, да их после тих молитвених висина више ништа не може наситити и нахранити од овога света, макар имали богатство у милијардама. А то осиромашење је наше нормално стање које ми не покушавамо да поправимо.
На литургији свештеник говори „Сами себе, једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо“. И та реченица гађа у онтолошки смисао и нама несхватљив квалитет бића до којег можемо да добацимо ако се заиста трудимо ка Богу. Божија воља представља наш најузвишенији трансцедент. Она је тај свепрожимајући промисао који повезује читаву Божију творевину и молитвенику даје једно не само рајско постојање већ и усиновљење где молитвеник почиње да осећа Божији и рајски поредак као поредак који је његов дом којем је спреман да служи и тиме молитвеник почиње да узима учешће у Христовој победи. И та врста јединства кроз Бога му даје један квалитет битисања који је тотално друга категорија у односу на све остало што му може пружити овај свет. Наравно предаја свог живота тотално Христу није ни мало лака ствар да се уради, јер на том путу молитвеник бива распет поред Христа и дели распеће са својим Богом, али је то пут који откључава највеће дубине човековог битисања кроз самог Логоса. Неко ко би видео кроз шта су ти молитвеници пролазили лако би могао да добије импулс да побегне од самог хришћанства, колико су ти путеви захтевни, али оно што је сам Христос рекао :“Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“ нам управо говори да свако од нас има од Бога намењен лични крст који је способан да изнесе. Тај крст који носимо представља меру нашег умирања, преображења али и васкрса, који нам продубљује наш однос са Богом, и који нам даје једну тотално нову благодатну дубину битисања кроз Бога, и мења нам начине постојања да нисмо могли ни да предпоставимо колико је за то што смо били спремни да жртвујемо, Бог спреман да нам духовно да несагледиво више. Стицање Христа у срцу из гледишта вечности је један бескрајан добитак.
Црква нам је дала литургију, причешће, псалтир, молитвеник, и као најдиректнији пут за обожење и откључавање самог дара причести, Исусову молитву срца. Ми смо са друге стране преплављени високим подвизима различитих пустињака, молитвеника и аскета, и дају нам се савети светитеља који су толико високи да често ни опитне исихасте у свом понашању не могу до тога да добаце, али се поставља једно питање. Да ли смо оно мало урадили што смо ми могли ? Да ли смо окренули бројаницу од 100 чворова у дану једном, два, три, или више пута ? Да ли смо узели на себе да се барем нешто унапредимо кроз молитву, да дозволимо да нас тај пут преобрази и да у нама засија један пламичак Божијих нестворених енергија ? Размишљамо ли да молитва буде наш тренинг у коме ћемо увек тежити да напредујемо и да померамо наше молитвене капацитете управо по мери нашег крста којег нам је Христос дао ?
Сви наши капацитети које развијемо за Божију благодат и заједницу са Богом нама се преносе у рај, али више од неке пропорције. Заправо све што смо духовно урадили овде, у царству Божијем и животу будућег века нам се несагледиво умножава. Већини нас када будемо умрли, ако нас Бог спасе својом милошћу, биће нам откривено коју дубину благодатног постојања смо пропустили да имамо у вечности, зарад неких наших ситничавих лењости које смо имали овде, зарад неког јадног и тренутног конформизма да бисмо се само нешто лакше осећали. Али не само то, него ми чак уопште немамо свест тих предукуса раја и благодати коју би нам Христос радо дао и овде у садашњем животу, када бисмо били спремни да се трудимо и да претрпим неко страдање које не мора увек да буде димензије пустињских отаца. Ми заправо немамо свест ни чега се духовно лишавамо. Наравно да време које смо изгубили није могуће вратити, али за подвиг по нашој скромној мери ка Богу никада није касно, и у томе требамо имати вере и радозналости да видимо које ће нам то духовне дарове Бог дати ако имамо једну врсту молитвене истрајности и труда. Ако тако изаберемо, у царству небеском бићемо још више изненађени, и желећемо да смо овде урадили још и више. Таквом животу се вреди радовати и улагати своје наде, јер све што смо радили овде, у једном тренутку ће проћи и тога више неће бити. А Бог нам остаје и стрпљиво нас чека да нам пружи у складу са нашим трудом и унутрашњим настројењима.