Монархија је одлучила да среди односе у БиХ уверена да то не може бити урађено никако другачије него анексијом чији је један од циљева био „потпуно уништење српског револуционарног гнезда“.

Историчари и политиколози описују је као једнострано кршење међународног права, покушај да се на сваки начин спречи уједињавање Срба, прекретницу у међународним односима: анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 5. октобра 1908. имала је огромне последице и покренула цео низ важних историјских догађаја који ће уследити после ње.

Претходило јој је то што је на основу одлуке Берлинског конгреса Аустроугарска 1878. године окупирала Босну и Херцеговину. У време између окупације и анексије, државно-правни статус Босне био је „правна аномалија“. Формално је била османски вилајет, султан је и даље био њен легитимни сизерен, док је стварна власт припадала Аустроугарској.

Процена аустријског министра спољних послова Ђуле Андрашија, да ће окупација протећи безболно и да ће бечку војну окупациону силу народи Босне и Херцеговине „дочекати са цвећем“, показала се потпуно погрешном.

На крају, Аустроугарска је употребила 200.000 војника који су „умирили“ Босну тек после три месеца крвавих борби. У тим борбама је погинуло, рањено или је нестало 5.198 аустроугарских војника, од тога 178 официра. Подаци о губицима устаника против окупатора, нажалост, нису вођени.

После окупације, почиње политичко, културно и економско насиље над народима БиХ, пре свега, над српским. Међу примере политике репресије и однарођавања, коју је Аустроугарска доследно спроводила, спадају покушаји власти да створе нову, „босанску нацију“, да ћирилицу прогласе „босанчицом“ или да српски језик преименују у „босански“.

Стварање европске коалиције против Русије

Велике силе су Аустроугарској одобриле окупацију БиХ да, према речима првог канцелара уједињене Немачке Ота фон Бизмарка, „Европи обезбеде мир, сада и убудуће.“ Руски званичници на ово су гледали потпуно другачије. За њих су одлуке Берлинског конгреса, на коме су значајно ревидиране одредбе Санстефанског мира, биле стварање нове европске коалиције против Русије.

Коначно, 5. октобра 1908. у Бечу је обнародован указ цара Фрање Јосифа о анексији Босне и Херцеговине. Цар је ову одлуку лично прочитао.

Изложена ултиматумима и војним претњама Аустроугарске и Немачке, анексију БиХ је признала и Србија, а турски парламент је крајем 1909. ратификовао споразум о анексији.

Како је за „Политику“ својевремено изјавио професор историје на бањалучком Филозофском факултету Ђорђе Микић креатори и реализатори анексије БиХ били су нови људи, који су 1906. дошли на чело државног и војног апарата Аустроугарске, од којих је најугледнији био Фон Ерентал, министар спољних послова и председавајући Заједничког министарског савета. Нови аустријски политичари почели су да воде и нову империјалистичку политику на Балкану.

„Ерентал је“, уочава Микић, „говорио како је анексија, као и раније окупација, значила ‘уништење снова о стварању једне великосрпске државе између Дунава, Саве и Јадрана’. По њему, то није био елемент који би допринео задатку мирног средњоевропског развоја. Анексија БиХ била је не само кршење међународног права, већ и дубока стратешка политика и интерес Беча, првенствено према Србији и Турској“.

Уништење српског револуционарног гнезда

Крајњи циљ Беча на Балкану, сматра Микић, били су Солун и Турска, али више не преко Новог Пазара, већ путем који води кроз Београд. То је, поред осталог, подразумевало аустроугарско и бугарско анектирање Србије, стварање пријатељски расположене Црне Горе и формирање самосталне Албаније.

„Од немачког државног секретара за спољне послове Вилхелма Шена – коме је рекао да је Монархија одлучила да коначно среди односе у БиХ и да то не може бити ништа друго до анексија – Ерентал је добио подршку за ‘потпуно уништење српског револуционарног гнезда’. Добио је и немачку сагласност да свим средствима спречи сваки покушај Срба да се уједине са Србијом“, примећује Микић. Укратко, Беч се понашао као отворено империјалистичка сила.

После анексије, босанскохерцеговачки студенти су изјавили да неће признати анексију, јер она представља „најобичнију пљачку“ и да ће „Аустроугарској, ако она хоће да нас прогута, прогристи стомак“.

У Србији је проглашење анексије изазвао велико незадовољство: цела земља се осећала тешко погођеном одлуком бечког двора.

Како примећује историчар и политиколог Радослав Гаћиновић, то је био „ударац не толико Босни, колико српској идеји и српској будућности.“

Организација „Млада Босна“ основана је те исте, 1908. године, а њени припадници, додаје Гаћиновић, „борили су се против Аустроугарске монархије, сматрајући је окупатором, без легалне и легитимне власти. Њена власт била је силом наметнута, нису је бирали народи БиХ“. Циљ „Младе Босне“ било је ослобођење Босне и Херцеговине и уједињење свих словенских народа.

Према оцени историчара Андреја Митровића, аустроугарска анексија БиХ је представљала „прекретницу у међународном политичком животу“, јер је то било једнострано кршење међународног права – споразума који су велике силе склопиле на Берлинском конгресу у лето 1878. године.

Сачувано је, уосталом, и писмо шефа аустроугарског генералштаба Конрада фон Хецендорфа из 1907. године, у коме предлаже да се „југословенски проблем реши једном великом акцијом, чији је крајњи циљ анексија Србије“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Молимо унесите коментар!
Овдје унесите своје име