Био сам једанаестогодишњак 1963.године. Из тог љета, у коме су старији већ били заборавили на рат, а ми, дјеца, радовали се првим патикама од платне, у сјећање ми често долази април, мјесец када на Романији испраћају зиму. У тај далеки април одлазим и лијечим сјећања од заборава. Једна свјежа хумка у гробљу смјештеном у центру мог кршевитог села, тјера ме у то вријеме када су наши очеви сањали о бесмртној слободи и вјеровали да њихови синови никада неће узети пушке.
Још увијек чујем јутарње пуцње што су расанили Осоје, брдо што од јужног вјетра заклања половину села, а љети уморну стоку спасава од врућине. Осми је април био. Огласиле су се пишке подрезане, извађене испод јасала, гдје су почивале да не би дошле у руке народне милиције. А зна се – Србин се не радује без оружја.
Пушке су најавиле радост у дому мог комшије Милорада и његове супруге Десе, који су, након три кћерке, добили сина. Родила се мушка глава, насљедник и будући заштитник. Ми, који смо тек закорачили у прољеће живота, нисмо могли схватити снагу тих тренутака, разумјети тако гласну радост. Тек сада, када нас окружују наши потомци, све постаје јасније. Тек сада сами одговарамо на питања која смо постављали старијим.
Родио се Миломир. Како другачије и дати име? Није се могло пронаћи друго, јер у том имену је сједињено све – љубав родитељска и мир, топла ријеч, која рађању даје узвишенији смисао.
Расли смо на земљи, која је уз кромпир и јечам рађала камен. Калили се на романијском вјетру и маштали о далеким свјетовима. Слушали како о чојству прича старина Ђорђо. Сазријевали далеко брже од вршњака које су мајке успављивале на свиленим душецима. Одлазили у градове, на велике школе, а љети се враћали свом камену и својој земљи, да би помогли очевима, који су погледом молили небо да има дарује кишу.
Растао је са нама и плаВооки дјечак Мика, како су га од миља звали. Ведар, с лицем са кога се никада није гасио смјех. Ту ведрину је понио из породице у којој су све тешкоће примане једноставно и још једноставније рјешаване. Живот нас је одвео на разне стране. Почели смо, притиснути свакодневним бригама, помало да заборављамо дјечачке успомене. Састајали се само о празницима – крсним славама Аранђеловдану, Матијевдану, Јовањдану… Очеви сретни што су им синови успјели у животу, што неће као они молити небо да покваси земљу.
Стиже ново, зло вријеме. Историја отвара нове ратне странице. И момци из Подосоја стали, наравно, у исти строј. Миле, Рајко, Јован, Мирослав, Вељко, Драган, Славко, Иван, Мика, Добро, Богдан и остали у рат кренуше са простора гдје свијет угледаше. Остадоше мајке да страхују, слушају ехо романијских ратишта, да се радују доласцима својих синова, да се пред кандилом и иконама моле за њихов живот.
Сретно прегрмјели многе битке. И сада се живо сјећам сваког сусрета на Крушеву, Грбавици, Требевићу, Скеланима… Враћајући се са новинарског задатка, храбрило ме плаветнило Микиних очију и дјечачки осмјеси који су пркосили смрти. Пролазећи поред сеоског гробља, размишљао сам о њима што су тамо негдје далеко од топле постеље и мајчиног загрљаја. У тим размишљањима било је и неизбјежне зебње, страховања од оног шзо може да донесе нови ратни дан.
Судбина је хтјела да Миломир, момак који ће остати запамћен као јуначина у редовима Друге романијске моторизоване бригаде и Специјалне јединице милиције, застане на самом прагу слободе. У дому Милорада и Десе, сузе и црнина. Мајка још није пребољела ране за сестрићем Вељком, који 1978.године несретно изгуби живот, а уморно срце притисну нова, још тежа туга. Како пронаћи снагу да живи без свог јединца?
Децембарски сњегови оковали гробље у Павичићима. Руже, које су на гроб положиле сестре Бранка, Миланка и Данка, супруга Миланка и неутјешна мајка, пркосе леденим вјетровима. Као да су никле из душе Миломирове. Сада ми је много теже проћи поред сеоског гробља. Поглед ми увијек застане на црвеним и бијелим ружама.
Прођоше Аранђеловдан и Матијевдан. На окупу Славко, Драган, Миро, Миле, Иван, Рајко… Претресају ратне успомене. По први пут без Мике Милорадовог. Прошао је и Јовањдан, без досјетки и осмјеха младића који је на посебан, само њему познати начин, примао живот.
Објављено у 17.броју Соколачких информативних новина (јануар 1996.)
