У амфитеатру под ведрим романијским небом синоћ је Микица Петронијевић, глумац и редитељ извео монодраму „Тезга као живот“ или „Све је на продају“. Одабрана публика која је својим присуством исказала поштовање према раду и оствареним резултатима Планинарског друштва „Гласинац“, које низом активности слави четрнаест година постојања, уживала је у дивној вечери. Откуд Микица и његов Тиосав пред планиарским домом „Црвене стијене“ појаснио је Мирослав Дивчић, члан управе Планинарског друштва:
– Какав је глумац Микица Петронијевић сазнаћемо вечерас, а о томе какав је хуманиста овај човјек морам вам пренијети своје импресије. Упознали смо се прије пар мјесеци случајно, мада знам да се ништа никада не дешава случајно. Сазнао сам да је Микица своје породично имање у селу Венчани код Аранђеловца, своју дједовину, поклонио центру „Свици у мраку“ који окупља дјецу са аутизмом. Уз помоћ добрих људи уредио је и даље уређује имање на коме бораве и уживају у природи и садржајима који им олакшавају и уљепшавају живот. Микици се изузетно допала скулптура у дрвету мечка и мече која дочекује госте на прилазу овом дому и постала је наш заштитни знак. Свако ко чује ову судбински тешку и надасве лијепу причу којом свијетле „Свици у мраку“ пожели да да свој допринос. Баш са таквом жељом смо колега Мики Кезуновић и ја припремили алат и кренули на пут у Венчане. Са пуно љубави и помало Богом датог талента израдили смо скулптуру меда у дрвету и оставили је да дочекује и испраћа мамећи осмијехе. Данас нам Микица узвраћа посјету, као што раде прави пријатељи.
Извођење монодраме почело је уводним обраћањем публици: „Јел’ овде стаје воз за срећу?“ Публика је ћутала. Понеко је сумњичаво одмахнуо главом, а ја од синоћ покушавам одгонетнути лаконски изречено питање као тешко рјешиву загонетку. Као и у животу, низали су се смијех и сузе. Саживио се Тиосав са Романијом, а публика са сабратом у патњи и животним пустоловинама. Често прекидан аплаузом и након посљедњег наклона публици дуго смо разговарали о разним недаћама и љепотама, о врту добре наде – центру за дневни и вишедневни боравак особа са аутизмом, о ходочаћшу српским светињама, о суштини живота и вриједности једног осмијеха. Разговоре о богатој глумачкој каријери, оствареним и планираним улогама добро познатог лица са малих екрана оставили смо за неко наредно дружење.
-Дивно ми је овде са вама. Осећам да сам дочекан раширених руку, да сам међу пријатељима. Дивна сте публика, а изнад свега добри људи. Ако вас пут нанесе према Аранђеловцу немојте проћи моје Венчане, чекаћу вас да заједно лечимо душу и уживамо тамо као и овде на Романији у лепотама топлих речи и нетакнуте природе, рекао је Микица на растанку.
Угашене су рођенданске свијећице и послужена торта. Планинарско друштво прославу наставља и вечерас промоцијом књиге приповијетки и прича „Писмо“ аутора Миланка Боровчанина Ромсока.
Уз овакве културне манифестације које у окружењу вишедеценијских стабала другују са цвркутом птица није чудо што на „Соколов пут“ иако без шина, ипак сврати и воз за срећу.
