Живот једног хришћанина не сме се свести на угађање правилима, да попут фарисеја пости два пута недељно, даје прилог у храму, исповеда се према рецептима из брошура, слепо извршава наредбе духовника… Вера је нешто сасвим друго, чак супротно од овога. Постављамо ли себи питање: да ли верујемо? И, ако га постављамо, какав одговор дајемо себи?
Вера није уљуљкано обављање обичаја, испуњавање правила, него је вера, којом нас Христос препородио, заправо, вечни живот, савршени закон слободе, у коме треба постојано пребивати.
Ми смо, на жалост, слаба бића, којима је потребно упориште, потребан нам је ослонац, а вера се највише показује када тај ослонац изгубимо. Зато је, по речима једног савременог духовника, о. Емилијана, наше хођење ка Богу – хођење из пораза у пораз, али до коначне победе, благодаћу Божијом.
Све што чинимо, ако то чинимо из вере и преданости Богу, не можемо увек да имамо потврду да је то ваљано и угодно Богу. То се види из сведочанстава великих светитеља и преподобних отаца пустиње, који су се и на самрти молили Богу и нису били сигурни да ли су Богу угодили. А, питамо се ми, који то читамо: како је то могуће? Па, он је све испунио: он је постио, он је лечио људе својом молитвом, он је испуњавао сав закон, провео га у благочешћу. Али, како каже један од њих: другачији је суд Божији, а другачији је суд људски. Зашто? Зато што је немогуће Божији закон свести у наше оквире.
Нећемо спасити зато што ћемо да постимо средом и петком, ни зато што ћемо да постимо четири поста, која је прописала Црква. Питање је да ли ћемо се спасити ако будемо одлазили на исповест и спремали се за исповест из брошура. Како време пролази и како се исповедам изнова и изнова, увиђам колико треба да благодаримо Богу и Његовој љубави, и колика је наша слабост, и недостојност, и грешност. Јер, тек када почнемо да увиђамо своју себичност, своју саможивост, свој немар према делу Божијем, немар према другим људима, када видимо себе и у не тако добром издању, а некад и наказном, па када и после тога не клонемо, него се надамо у милост Божију, ми се тада ослањамо – не на своје врлине, не на оно што смо по неком правилу испунили, него на веру у љубав и милост Божију.
Често се питамо: да ли заиста верујемо? Да ли је наша вера ваљана; да ли је то, макар делимично, она вера коју је исповедио Авраам, који је све ставио под ноге, сваку логику, сваку љубав, који је био спреман и сина да жртвује, због тога што је осетио тај дах заједнице са Живим Богом? Да ли ми живимо том вером? – то је питање које ми треба себи свакодневно да постављамо. Ми нећемо живети од тога што имамо лепе обичаје, него треба непрекидно и постојано, свакога дана, да се враћамо основама онога што смо примили од апостола, који су били сведоци Христовог Васкрсења, а то је – да заиста Христос васкрсе. Тиме да дишемо, тиме да живимо, са тиме да се клањамо, погребавајући се, са поклоном, а устајући и крстећи се, говорећи: Господе Исусе Христе, помилуј ме!, устајући у нови живот.
Човек је биће које треба да се усправља. Не у гордости, не у безумљу, него биће које треба да гледа навише, ка Ономе Који је бескрајно већи од њега, а то је Онај Коме се и ми, свештеници, на Литургији молимо да не окрене Лице Своје од нас – Живи Бог, Који нас гледа. Гледа нас кроз лица ближњих, гледа нас кроз ову творевину, гледа нас кроз фреску св. Саве из Милешеве и кроз друге наше фреске и иконе, ка Њему треба да се усправљамо. Јер, етимологија речи човек је: биће које је челом окренуто ка вечности. Слична је и етимологија речи антропос: биће, а тај префикс ан означава нешто што је навише, изнад. А, уздизање је везано за ту Тајну Васкрсења, устајања са Христом у вечни живот, то је основ наше вере.
Испитајмо своју савест: да нисмо поробљени сујеверјем, да нисмо поробљени страхом, да случајно не верујемо из страха? “Верујем и чиним то да ми се нешто не деси…” Да нисмо мирни и сигурни у испуњавању обреда? Да се сувише не ослањамо на свог духовника? Јер, “мој духовник је неко ко има директну везу са Богом; ја не разумем баш шта он то ради, али, ако будем њега слушао, он ће то да заврши за мене, па ја не морам много да се бринем да ли имам љубави према Богу или немам”. Да ли приличи нама, одраслима, да будемо у том смислу неодговорни и да сву одговорност за наше спасење пребацимо на другога, или на испуњавање одређених обичаја?
Кад окренемо неколико страница Јеванђеља, видимо да је Господ Христос највише критиковао оне који су желели такву врсту духовног комфора у својим животима: да посте два дана у недељи, да дају прилог и да се измире са Богом. Али, Христос, кад Га питају која је заповест највећа, одговара да је највећа заповест: Љуби Господа Бога свога свим бићем својим и Љуби ближњега свога. А, то је нешто што треба увек и изнова да се остварује. Сваки дан смо на испиту, сваки дан смо почетници, ми, хришћани. Онај ко сматра да је нешто узнапредовао, треба добро да се запита.
И онај који осећа сигурност и лагодност у свом духовном животу, можда треба баш тада да се забрине за свој духовни живот. Зато треба са радошћу да прихватимо све недаће које нам се дешавају у ношењу нашег крста. Да ли је то увреда, понижење, клевета, да ли се осетимо запостављенима, да ли нам је некад криво што је Бог дао другоме више неког дара него нама, па смо потиштени због тога – све те тескобе треба и можемо да носимо са вером у Васкрсење Христово, Који је моћан да чак и наше неуспехе и промашаје окрене на добро.
Свакога дана треба да се подсећамо да, без обзира колико је некад тешко, да заиста Христос васкрсе и да је моћан, као што је моћан да све приведе из небића у биће, као што је моћан да нас све држи у постојању, да нас сабере. Из даљине смо дошли зарад Њега, Живог, чија Крв тече и нашим венама, која нас обједињује у великој Тајни Евхаристије. И, зато, да се не бојимо Великог петка у нашем животу, него да му се негде, колико нам то снаге дају, у дубини душе радујемо. Да се радујемо страдању јер после страдања бива светло васкрсење. И Његош поје да Васкрсења не бива без смрти.
Као што непрекидно умиру наше ћелије, како биологија учи, и обнављају се, тако сваког дана ми треба, пред Богом и са вером у Његово Васкрсење, да се распнемо, да се растопимо, да се претопимо и да устанемо, у заједници са Њим.
