Песник, позоришни и телевизијски аутор за децу Љубивоје Ршумовић истиче да у данашње сурово време у коме се дешавају многе застрашујуће ситуације, родитељи увек морају да буду иконa деци.
Ршумовић је поводом ситуације која је почетком маја затекла целу Србију у вези са масовним убиствима у Београду и околини Младеновца, рекао за Танјуг да стихови „Ако научимо децу да раде, да се играју, да се воле, биће добри у сваком смислу као људи“, представљају модел по коме се “у озбиљним срединама и државама формира лик народа“.
„Та деца, ти млади људи су наши будући доктори, инжењери, министри, председници владе. Васпитање и просветни сегмент деловања је веома важан за формирање профила целог народа. Како ће људи изгледати, да ли ће бити мудри, лепи, креативни, паметни, све се то формира у детињству. Најчешће ти наши властодршци то не разумеју, утолико што од њих зависи на који начин ћемо децу начинити мудрима, паметнима, креативнима. Време нам пролази, оно је неумитно“, нагласио је Ршумовић.
Ршумовић каже да је Владета Јеротић чак тврдио да се личност човека формира до треће године. “То је та истина. Док се човек формира у том младом бићу, он је у загрљају породице и мајке. Држава то мора да има у виду, и помоћи породици и предшколском васпитању. Наравно, личност се формира негде до пунолетства, на шта мора да се обраћа пажња“, оценио је популарни песник за децу. Наглашава да се прави „пеглање целог света да буду једномишљеници“.
„Песници се труде да нешто ураде од Змаја Јове, на овамо…Преко Душка Радовића, до Добрице Ерића, или Милована Данојлића, до нас који покушавамо да нешто да поправимо, побољшамо начин, однос према нашој деци“, приметио је. Сматра да би друштво требало да нешто учини поводом тога да учитељи и наставници у школи добију статус службеног лица. Истиче да тај статус имају ватрогасци и полиција, и да би просветни радници морали „да буду уважавани од јавности, новинара, нас песника и деце, али и од себе самих“. Морају да буду свесни да је будућност Србије у њиховим рукама“ рекао је Ршумовић. Додаје да је често са младим људима и да се они се препознају у песницима.
“Важно је да у личном контакту делујемо на њих. Сви они су добронамерни, нова поетика наставља мисао неких филозофа из прошлости, као што је Џон Лок – „дете треба да посматраш, ал’ му немој на пут стати, што га пре човеком сматраш, пре ће човек и постати“.
“Он је аутор, а ја сам то само уримовао да родитељи, васпитачи то имају увек на уму“, објаснио је Ршумовић. „Морамо децу посматрати, али да ниједног тренутка им не ускратимо ту слободу. Чувена Марија Монтесори је препоручила, на нама је да бебу родимо, да произведемо, а беба ће сама да направи човека. Слобода је здрава, а заправо она и не постоји, већ постоји само – борба за слободу. Кроз ту борбу млад човек треба да прође и стекне једно искуство које ће употребљавати у целом свом животу, да увек буде на доброј страни, да буде креативан“, каже Ршумовић. Тамо где се у васпитању претера са децом у слободи, долазимо до ситуације да клинци мисле да могу да ураде било шта, без неке праве казне, сматра песник.
“Та вредносна граница докле се сме ићи, а одакле се сме бити толерантан, као да не постоји. Када се толеранција потроши, треба да постоји неки казнени систем“, анализирао је песник.
Ршумовић каже да су некада ученици итетако поштовали своје наставнике и да се, како каже, подразмевало да ђаци устану када наставници уђу у учионицу и знао се ред. „Неки то погрешно назвали ‘рецидив прошлости’. Уопште се не слажем са таквом оценом“, казао је Ршумовић.
Према његовом ставу, то је нешто до чега се дошло искуствено, од Светог Саве до данас, до Душка Радовића, који је говорио „пустите децу“, али није мислио да буду без контроле, јер та контрола мора бити разумевање између одраслих и деце, толеранција, “треба да будемо мудри, и да данас припитомимо децу“. Писац је истакао да је потребно да одрасли буду на страни деце и да стекну поверење у њих. Како каже, „да и они схвате да смо у суштини на њиховој страни“.
„Ја сам био васпитаван од малих ногу на следећи начин: Родитељи морају бити прва икона деци. Друга икона да им буде учитељ у школи. Трећа икона послодавац у неком предузећу. На крају четврта икона, она права, а то је онај одозго, у кога наш Новак Ђоковић покаже прстом. Он треба да буде коректив у том васпитном ланцу“, нагласио је.
Он је упитао “да ли смо данас дали деци превише права“, а нисмо их научили обавезама, те је оценио „да најмлађи не би требало да се покрију ушима, већ да је то проблем родитеља, који можда имају рупу у менталитету ако нису научили дете обавезама“.
„Наравно, требало је направити буквар дечијих обавеза, онда би то било пребацивање одговорности чак и на песника, али одговорност коју мора да има пре свега – родитељ. Када сам рекао да сам био васпитан личним примером својих родитеља, то је апсолутно сигурно. Ја и дан данас свог деду, оца Михајла или мајку Милесу цитирам. То што су мом брату Миливоју и мени говорили, чинили и радили је Библија нашег опстанка“, нагласио је најтраженији песник код нас.
Писац се присетио да му је отац говорио да „није несрећа када се сукобе правда и неправда, то се лако реши, већ када се суоче две правде“.
„Био сам директор позоришта Бошко Буха држећи се тог става. Ако су две правде у сукобу, онда морам уложити знатно већи напор да решим тај проблем, него када је правда и неправда. Бићеш наравно на страни правде, ако си поштен и честит, или ћеш бити на страни неправде, ако то теби тако одговара из неког интереса“, рекао је.
Писац за децу признаје да у овој ситуацији данас не би могао себе да замисли да се нађе у улози министра просвете у Србији. Каже да се се систем школства променио, и да су данас деца окренута ка многим технолошким изумима, компјутерима, смарт телефонима, али и „приватовизијама“, како песник зове све разне приватне телевизије.
„Деца су и данас радознала, паметна, као што су некад била. Мада та радозналост потоне у одлуци неке мајке да јој ћерка буде балерина или глумица. Требало би младе људе данас да покушамо да припитомимо, али да им дамо мало више слободе него што имају у породици“, приметио је Ршумовић.
Он се присетио једног поучног догађаја из свог детињства. „Тата Михајло је брату и мени направио косе, оно косиште, и почео нас је учити да косимо, што нико у селу до тада није радио тако рано, а имали смо 11 и 12 година“ каже Ршумовић.
