Кажу да је још од времена Турака, на овим просторима постојала дисциплина ДЕНУНЦИРАЊА окупатору. Потказивало се из страха, користољубља или ината, али се потказивало. Потказивани су хајдуци и јатаци, комшије са којима се не говори, а често и најближи. Потказивачка делатност је често добијала епидемијске размере и приморавала окупаторе да клекну и замоле: “Немојте више, ако бога знате! Не можемо да постигнемо!” Разочарани потказивачи су гунђали међу собом и денунцирали окупаторе пред Богом, да нису више ни за шта и да заслужујемо бољег окупатора. И у томе су били у праву. Окупатори су смењивали једни друге, а нови су увек били ефикаснији у коришћењу денунцијаната од оних претходних.
И тако смо догурали до данашњих дана. Напредовало се, није да није. Отварају се школе за потказивање из којих излазе дипломирани потказивачи, који се размештају по свим структурама, како би покрили што шири простор и како би сваки градјанин имао равноправну шансу да буде денунциран окупатору. Када се овим потказивачким стручњацима додају и они полушколовани курсисти, којима због израженог талента школа није требала, слика се употпуњује.
Медјутим, ни сами потказивачи нису јединствени, како би се очекивало. И код њих је дошло до вредносног раслојавања. Рангирање по специјалностима и потказивачком капацитету је очигледно. На дну лествице су они традиционалисти и догматичари потказивачке науке. „Да комшији цркне крава“ је њихов домет. Изнад њих су они који се самопрепоручују за партнерство и сарадњу са окупатором у свим областима или потказивачи опште праксе. Следе потказивачи вере, затим нације, а на врху потказивачке пирамиде су потказивачи сопствене државе. Додуше окупиране, али државе. Они то чине за добро државе, да би макар и каква таква што дуже окупирана, опстала. Ова денунцијантска елита зна да окупатор зна да цени њихове заслуге за очување државе и окупације. Сигурни су да ће их „препоручити“ за функције, које ће им олакшати рад и повећати ефикасност. То им обезбедјује да могу да изадју из анонимности и јавно нас, али за наше добро, денунцирају окупатору. То им доноси титуле и ордење, које окупатор додељује за нарочите заслуге у борби за што ефикаснију окупациону демократију. Они који заврше радни век часног потказивача, добијају пензију. Њихова деца заслужују да се школују на престижним потказивачким универзитетима окупатора, било на другим већ демократизованим окупираним територијама, било код самог окупатора. И тако се рађају нове и нове генерације лидера потказивача. Савремене, модерне и глобалистички непоколебљиве, враћају у њихове окуподемократије, како би нам пренели своја богата искуства из свих области своје делатности. И тако, потказивање лагано постаје врлина. Потказивати свога тудјину је корисно и надасве пожељно. И то мора да се зна ко је ко! Ко коси, а ко воду носи. Када те једном усликају са високим представницима окуподемократије, постајеш недодирљив. Онда можеш до миле воље да денунцираш своју државу, народ, веру и ближње, по правилу „ко може више може и мање“, а да ти не замере ниже потказивачке касте да им узимаш посао.
Када се маршал Петен сликао са Хитлером испод Тријумфалне капије, занемарио је да ће се његова сарадња са окупатором историјски претворити у симбол колаборације и издаје. Окупације долазе и пролазе, а како се ко држао у њима, то остаје записано у генима потомстава, сваког од нас.
