Што је небу сунце сјајно, што крепошћу вишњег блиста;
Што је пољу цв’јеће бајно, а цвијећу роса чиста;
Што ј’ соколу крш и ст’јена гдје шстари, гдје се вије.
Више кога разјарена чсто љута муња бије;
Што је орлу смјелог лета та висина неба света,
С које гордо, у прашини, он презире црва клета;
Што је гори извор-врело, липе цвјетне, јеле вите,
И у трави мирисаве љубичице оне скрите;
Што ј’ лахору мирис ружа тихим летом што га носи,
Па га мило сваком даје, њим се дичи и поноси;
Што је пјесма слављу милом, што је тици лако крило,
Што је оку вид и свјетлост: то је мени Српство мило!
Као огањ, ватра жива у мом срцу оно гори!
С њиме моја душа снива, о новоме данку, зори…
Сви облаци да с’ развију – срџбе страшне понајвеће,
Па на њега да се слију, угасит’ га срцу неће!
Да с’ њега горда сила дигне, демон… онај љути,
Искру свету Српства мила не може ми отргнути.
Њему служим, вјерно, право, светиња ми мила то је!
