Историчар из Источног Сарајева Александар Костовић рекао је да је 1. март, који се дијелу ФБиХ слави као тзв. дан независности БиХ, отворио Пандорину кутију у БиХ, а уље на ватру је додатно долио Кристијан Шмит који узалудно путем сарајевских медија поручује да је „убијеђен да ће наредни 9. јануар изгледати другачије“.
Костовић је рекао Срни да је јавност у Републици Српској с правом бурно реаговала на Шмитову провокацију.
Он је подсјетио на период прије три деценије када је, игноришући вољу српског народа и његових представника у органима власти, коалиција СДА-ХДЗ одлучила да крене путем изласка из СФРЈ.
„Одговор српских представника био је оснивање Скупштине српског народа и проглашење Српске Републике БиХ. Тадашњи законски услов за афирмацију резултата референдума био је да на референдум изађе више од двије трећине грађана, односно више од 66 одсто, те да исти број афирмативно гласа, а изашло је 63,6 гласача“, рекао је Костовић.
Првог марта 1992. године, подсјетио је он, ситни криминалац Рамиз Делалић Ћело (рођен у Прибоју) заједно са још тројицом саучесника, пресрео је колону српских сватова на Башчаршији.
„Епилог је познат. Прва жртва у Сарајеву био је младожењин отац Никола Гардовић. Симболички је послата порука Србима да од дана референдума више немају права као остали. Био је то увод у крвави грађански рат. За убиство српског свата нико није одговарао“, навео је Костовић, који је и актуелни замјеник начелника општине Источно Ново Сарајево.
Он је додао да је одлука о проглашењу 1. марта тзв. „државним“ празником донесена ратне 1995. године и ниједан орган дејтонске БиХ није потврдио ту одлуку.
Према његовим ријечима, парадокс је да „лошије уређени ентитет у БиХ слави као тзв. `државне` празнике који поништавају један други“, објаснившо да је претеча данашње Парламентарне скупштине БиХ било представничко, законодавно и извршно тијело Народноослободилачког покрета у БиХ (ЗАВНОБиХ).
„Не узимајући у обзир сам легитимитет тог тијела који је упитан /ко је бирао делегате и на који начин/, чињеница је да су 25. новембра 1943. године усвојени постулати на којима је касније почивала Социјалистичка Република БиХ. А, то је да БиХ није ни српска ни хрватска нити муслиманска него и српска и муслиманска и хрватска заједница у којој ће бити обезбијеђена пуна равноправност свих. Међутим, првог марта 1992. године одлучено је да ће БиХ да почива на прегласавању и непоштовању права оних који буду у мањини“, закључује Костовић.
Он сматра да би за почетак, умјесто ратоборних изјава које сваке године на овај датум долазе из федералног Сарајева и од већине бошњачких политичара, било људски да оду и положе цвијеће на мјесту погибије Николе Гардовића, јер би тиме би улили трачак наде да постоји искрена воља за суживотом у БиХ.
У дијелу Федерације БиХ са већинским бошњачким становништвом 1. март се обиљежава као такозвани дан независности БиХ, док се овај датум у Републици Српској не слави.
У дане 29. фебруара и 1. марта 1992. године без српског народа и његовог учешћа на нелегалном и противуставном референдуму донесена је одлука о проглашењу независности и отцјепљења БиХ од тадашње СФРЈ.
Србима 1. март буди сјећања на убиство српског свата на сарајевској Башчаршији Николу Гардовића, а потом на крвави рат и стотине хиљада жртава.
