У временима зала – како је то вољела рећи, када су војници гинули а колоне избјеглица стизале у Соколац, моја генерација је имала срећу да започне дружбу са Јеленом Дундић.
Била нам је учитељица, друга мајка. Била је наш чаробњак… Само је она умјела да одагна оно силно страдање које је прожимало цијелу нашу земљу. Само је она знала да нећемо имати неко друго дјетињство, па је давала све од себе да нам открије свијет очишћен од наоружања, прекинутих судбина, јаука и ратне несреће која нас је задесила. Од картонских кутија са знаком Црвеног крста, својим рукама правила је играчке на којима би нам позавидјели и они што су имали много више од нас.
Пратила је наше напредовање. Сваком нашем кораку била је најбољи свједок и својски се трудила да сваки сљедећи буде све стабилнији и постојанији. Имала је слуха за наше бриге. Имала је времена да нас саслуша. Знала је да нам дарује савјет. Стрпљиво је обликовала многе генерације и пресађивала нам тај магични вишак душе који је од Господа добила на дар. Њен допринос нашем одрастању просто је немјерљив.
Када смо посљедњи пут разговарали, замолио сам је да одговори на неколико питања, која ћу потом објавити као интервју у бањолучком Фронталу. С радошћу је пристала. Након неколико дана стигао ми је мејл у коме ми се извинила због опширности одговора, јер је осјетила да се ради о њеној животној исповијести. Нисам знао о чему ми говори.
Управо због тога осјећам обавезу да кажем да је Јелена, дуги низ година, Киплинговски са пода и из потпуног пепела обнављала снагу коју су јој расипали они што је никада нису разумјели. И поред тога Соколац је вољела више него сви ми заједно. Није знала да стане. Није умјела да се преда. Уморила је једино болест против које се до посљедњег дана борила.
Данас, кад више није са нама, кад нас је тихо напустила, у нашим душама остаје празнина. Огромна. Опипљива.
Хвала јој за онолико велико срце у које смо сви стали. Хвала јој и за ентузијазам, за сваку лијепу ријеч и сва добра дјела. Хвала јој и за све заједничке сате кроз које нам се несебично даровала.
Јелена, добра вило наша, чувај нас тамо, горе!
Ми ћемо тебе чувати заувијек, свако у своме срцу и свако на свој начин…
Нека ти је лака црна земља романијска.
