Јелино јадовање свакодневно је „покривало“ соколачко Војничко спомен-гробље. У њеним сузама и лелеку је била туга и за онима које нема ко поменути.
Јелина кћерка Миланка, рођена 1974.године, била је такође на првим борбеним положајима. Стала је уз браћу и, како говори тужна мајка, нико јој није могао то забранити. Имала је осјећај да сестрина љубав може зауставити непријатељске хице упућене Миломиру и Милану. Судбина је неумољиво и безобзирно погазила оно што је у срцу сестра носила. Млада хероина видала је ране српским борцима.
У ратним страхотама Вогошће Миланка је у дневник биљежила догађаје и своја осјећања. Срце је диктирало дрхтавој руци. И данас се враћа тешким сјећањима. Из дневника дјевојке ратника истргох ријечи исписане тугом, у тренуцима ратног затишја, након очеве погибије и смрти брата Миломира.
„Остадох без тате и брата. Нема их да се нашале са мном, да ми помогну и утјеше. Како бих жељела да још једном поразговарам са њима, да ми кажу како даље, да ме загрле. Тако ми недостајете, најдражи моји. Несрећна сам због тешког губитка. Надам се да ће овом прљавом рату доћи крај. За слободу живот сте дали и храбро се борили, моји војници“, написала је дјевојка на првој линији фронта, а ни слутила није да су празне странице дневника чекале нову несрећу – Миланову смрт.
„Дејтонски мир“ отворио је поново ратне ране. Ваљало је кренути из Вогошће, оставити уклети простор. У тужној колони нашли су се покојни Ђуричићи. Наравно, уточиште је тражено под небом Романије.
– Првог марта 1996.године нашли смо се у кампу за избјеглице у Подроманији. На војничком гробљу на Сокоцу, по други пут, сахранили смо Борка, Миломира и Милана, присјећала се Јела, а у њеним уздисајима слушао сам постдејтонске јауке са романијског „Зејтинлика“.
Нешто више од двије и по године Ђуричићи – Јела и Миланка, живјели су у подроманијском кампу за избјеглице. Није се могло више остати ту. Услови за живот нису то дозвољавали. Јела тада почиње „битку“ за кров над главом. Помогли држава и добри људи и данас, под једним кровом – она, кћерка, зет Зоран Томанић и унуци Милан и Стефан. Милан носи ујаково име. Име су му дали анђели. У сну су то мајци Миланки рекли.
– Хвала држави, Богу и племенитим људима што сада имам кућу у Сокоцу. Ту сам, близу гробова мојих најмилијих. Оставили су и простор гдје ће и мене сахранити, да у оном свијету могу бити поред њих. Не могу заборавити добричинство Милована Бјелице, који је непрестано био уз људе моје и сличне судбине. Замијенила сам моју кућу у Вогошћи за кућу на Палама, гдје живе унучад Јелена и Немања, покојног Миломира дјеца и снаха. Срцу ми је лакше када сам ријешила њихове избјегличке муке, казивала је Јела 2006.године, мајка која није ни помишљала да скине црнину, жена коју је тешко погађала поратна хајка на Србе, жигосање њеног народа, чију тугу охоли свијет није хтјео да чује.
Јелино јадовање свакодневно је „покривало“ соколачко Војничко спомен-гробље. У њеним сузама и лелеку је била туга и за онима које нема ко поменути.
Објављено у 116.броју Соколачких информативних новина (јун 2006.)
Први дио чланка:
ЖИВОТ У СУЗАМА Јеле Ђуричић, која је за 14 мјесеци изгубила два сина и мужа (1)
Јела Ђуричић преминула је 12.новембра 2015.године у 73-ој години живота.
На „Малом Зејтинлику“ у Сокоцу сахрањена Јела Ђуричић – ЗБОГОМ МАЈКО ХЕРОИНО
