Мозак реагује на звук смеха и припрема мишиће лица да се придруже весељу, откривају научници и потврђују да је смех заразан. Смех помаже да се људи боље социјално усклопе, а верује се и да је старији од говора.
„Изгледа да је истинита она изрека – Смеј се и цео свет ће се смејати са тобом! Знамо већ да сви реагујемо на саговорнике као да смо им огледала, опонашајући мимику и гестове особа са којим причамо. Сада видимо и да се ово односи и на смех, макар на нивоу рада мозга“, каже Софи Скот, неуронаучник, преноси „Лајвсајенском“.
Скот и истраживачи су пуштали звуке смеха испитаницима и мерили одговоре њиховог мозга путем магнетне резонантне томографије. Звуци попут смеха или узвика који се користе када се постигне циљ, изазвали су позитивне реакције код испитаника, док су звукови попут вриштања или повраћања, изазвали негативне ефекте. Сви звуци су изазвали реакције у делу мозга који припрема мишиће лица да се покрену у зависности од тога који звук се чује. Реакције на позитивне звукове су биле јаче, сугеришући да су много „заразнији“ од негативних звукова, што може да објасни реакцију осмехом када се види да се неко други смеје. И заиста – колико пута сте пришли групи људи која се смеје и сами осмехујући се несвесно, иако нисте чули шалу или догађај који је покренуо смех. Ова појава се зове реакција „огледала“.
Заразност позитивних емоција је важан социјални фактор, сматрају ови научници. Чак се сматра да су се пре појаве говора, наши преци повезивали смехом, а можда је био и претеча језика.
„Обично се сусрећемо са позитивним емоцијама, као што су смех или навијање, у групним ситуацијама, било да гледамо комедију са породицом или фудбалску утакмицу са пријатељима. Овај одговор у мозгу, који нас аутоматски подстиче да се осмехнемо или смејемо, нам помаже у друштвеној интеракцији. Може да игра важну улогу у изградњи јаких веза између појединаца у групи“, каже Софи Скот.
Ова научница, најављује да ће са својим тимом проучавати ове емоционалне реакције у мозгу и код људи са аутизмом, који генерално лошије обрађују и препознају социјалне и емоционалне процесе, као и да би боље разумели зашто се код њих не јавља већ поменута реакција „огледала“ на туђе емоције и гестове.
