Птица соко (лат. falco) је птица грабљивица а сам род се састоји од око 40 различитих врста које насељавају готово све пределе на свету због своје добре прилагодљивости и врхунских ловачких способности. Ово је чини најраспрострањенијом птицом грабљивицом на свету. Најбројнија врста је, свакако, сиви соко (лат. Falco peregrinus) који живи готово на свим континентима.
Познате врсте су и соко ластавичар, обична ветрушка, мали соко и степски соко који је веома ретак и представља угрожену врсту. Птица Соко симбол победе и слободе постоји како у веровањима Европљана тако и код домородачких племена Северне Америке.
Соко се углавном храни ситнијим птицама али и зечевима, мишевима, пацовима, селпим мишевима, гуштерима и инсектима. Соко при обрушавању ка плену, због својие аеродинамичне грађе, танких шпицастих крила ииздуженог репа може развити брзину и преко 350 км/час што је чини најбржом животињом на свету. Плен савладава, за разлику од орлова и јастребова који то чине канџама, својим оштрим повијеним кљуном. Соко има изразито оштар вид чак 8 пута бољи од људског. Због чега се за неког ко има добар вид каже да је ,,око соколово’’.
Мужјак је доста мањи од женке што је карактеристика многих птица грабљивица. Мужјак се удвара женки својеврсним плесом у ваздуху којим облеће женку како би је задиво својом вештином летења и пленом у кљуну који поклања својој изабраници. Соколови остају верни једно другом до краја живота и заједно гаје потомство. Гнезде се на стрмим и неприступачним литицама и никада не праве своја гнезда већ се гнезде у напуштеним гнездима или преотимају гнезда других птица.
Соколарство
Соколарство је дресирање и коришћење соколова и других птица грабљивица за потребе лова. Соколарство је веома стара дисциплина и сматра се да је настала у Азији око 1. миленијума пре нове ере. Било је коришћено код Римљана, Монгола, Кинеза, Корејанаца, Индуса, Персијанаца, и дргих народа. У средњем веку соколарство је било веома распрострањено у Европи код племићког сталежа. Познато је су Немањићи били љубитељи соколарства, а главни центар за одгајивање соколова налазио се недалеко од Студенице у селу Ђерекаре (од грчког дерекар– соколар). На двору Немањића је постојало звање соколар- који је носио соколове владару у лову. Верује се да је Деспот Стефан Лазаревић умро од срчане капи управо у лову са соколовима. Данас сви велики аеродроми имају соколарску службу која дресираним соколовима растерује друге птице са писта и ваздуха како не би дошло до улетања птица у мотор авиона.