Често се говори да би требало бити захвалан у животу. Захвалност за добро здравље се не може осећати сваки дан, али уважавање доброг здравља, манифестоваће се променом навика у исхрани и вежбањем. Зашто је важно уважавање?

Захвалност је предивно стање ума, али често траје кратко, а у међуљудским односима, зависи од тога шта друга особа уради. Пошто је краткотрајно, може изазвати љутњу када неко не ради оно што се жели, па се често поставља питање – „Шта си урадио/ла за мене у последње време“?

Код деце се захвалност учи по моделу, тј. деца морају да виде да њихови родитељи практикују захвалност, не само да се терају да кажу „хвала“. Учтивост је у реду, али није захвалност. За одрасле, главне кочнице захвалности су кривица, стид и осећај обавезе. Већина схвата своје понашање тек када прође неко време, па и године. Када се размишља о понашању из прошлости, на пример период адолесценције, често се узимало здраво за готово оно што су други људи чинили за некога, па им се често и приговарало да су незахвални. Звучи чудно, али управо та кривица да се особа није осећала захвално кад је требало у прошлости, блокира осећања и исказивање захвалности у садашњости.

Неки људи се стиде да покажу захвалност, највероватније јер никада нису имали модел по коме се учи захвалност. Када присуствују захвалности других, често се осећају непријатно и нервозно, или мисле да је захвалност лажна, па ће прибећи природном механизму одбране од срамоте, одвлачењу пажње на нешто друго. Такође, многи људи осећају стид када им је потребна помоћ других. Рођаци којима је потребан новац, дуго неће показивати захвалност онима који су помогли. Бескућници ретко гледају у очи људе који има дају храну или новац, јер ће себи деловати неискрено ако захвале на помоћи.

„Према мом клиничком искуству, када клијенти науче да превазиђу кривицу и стид због неуспеха у исказивању захвалности, постају све захвалнији, мање захтевни и задовољнији у својим односима. Другим речима, постижу јачу љубав и емоционални раст“, каже доктор Стивен Стосни, а преноси „Сајколоџи тудеј“ (Psychology today). Људи са ниским осећајем захвалности имају тенденцију да другима делују као да имају право на нешто, те стално имају захтеве ка свом окружењу, сматрајући да имају право да им партнери испуњавај жеље, без обзира на то шта њихови партнери желе. Мало је вероватно да ће бити захвални партнерима што су испунили своје „обавезе“ да задовоље њихове „потребе“, али ће им скоро сигурно замерити ако то не учине.

Са друге стране, уважавање се може стимулисати иако је потребан емотивни труд да то постане природно и спонтано. Деца показују основно уважавање када се играју и сисају. Код одраслих, уважавање је отварање срца да се осети лепота и срећа због нечијег присуства. Уважавање изазива дивљење оних које ценимо. Као ментално стање, не захтева трансакције или чак интеракције, постоји чак и када особа није присутна физички.

Уважавање је заразније од захвалности и вероватније ће бити узвраћено. „Уважавање ствара осећај захвалности, док обрнут процес није могућ“, сматра доктор Стонси.