Свеже откопане хумке личе на гнојаве чиреве који су попуцали на образу земље. Као вране, жене у црнини, притисле су блатњаву земљу малчице црвенкасту.
Једна старица поред пута наложила поломљене комаде крстача чекајући да, откопају њене изгинуле.
Четворогодишња девојчица, умотана бабиним шалом, згрчена између њених ногу, игра се са лутком.
Гацам кроз блато са патикама. Развезала ми се пертла и онако блатњава заплиће ми се између ногу, налик на младунче гмаза. Не могу да се сагнем.
На самом крају гробља ,жена у црнини, промрзлих испуцаних руку, пушта из грла полукрик, сличан режању, смртоносном ропцу рањене звери:
„Како ћу те оставити, како ћу те оставити.“
Ту у близини је и гроб новинара Живка Филиповића. Његова жена нема новца да га пресели.
Последња сеоба ових илиџанских Срба са гробља у Влакову кошта триста педесет марака. А војничка плата је двадесет марака.
Сели се мртви Срби из Српског Сарајева.
Један је имао новца да понесе са собом мртвог оца али је живу мајку оставио у кући.
Калаузи ми Жељко Пржуљ, писац и ратник.
„Пуцам у небо. Паде звијезда. А ја немам жеље. Штета за звијезду. Иза звијезде која је пала остаде на небу рупа као кад се вади гнојав зуб“ каже.
Дочекаћу нову годину на Грбавици.
Ходам Грбавицом поред натписа „Пази снајпер“ који су почели да блиједе. Испод. Жица на којим су били застори од ћебади и платна, некад једина заштита од снајпера, на којим се могу видети још само бедне крпе изрешетане мецима.
Ходам Грбавицом која се четири године, упркос свакој логици, одржала.
Сањам као Сиоран о речима које би као песнице ломиле вилице.
Падао је мрак. Између контејнера за смеће које од Дејтона нико не односи, сачекаће Муслимане, лутају чопори напуштених паса. Напуштени људи су напустили псе. Завијање чопора у ноћи личим на јецаје, на крике. Пси завијају а учини ти се да завијају људи. У напуштеном граду, сабласно тихом, на зградама још по неки осветљен прозор.
Овде ипак има људи.
Нема, кажу, свијетло је остављено онако.
Журка на радио Ослобођењу. Радио станици коју је поклонио Саврос, Грк. Грци су њих седам, осам, и ноћас са нама. Бојана, ја и Дуле Деспотов смо гости.
Остали су у Сарајеву триста година. Остале су само старе Сарајлије.
Ту је и оркестар Грбавица блуз.
Ноћ уз метаксу и, како се приближавала поноћ постајала је све згуснутија, да би се у поноћ распрсла у болан и ни заједнички крик, помијешан са пуцањем из калашњикова кроз прозор и експлозијама бомби.
Клајићу, Капору и Црнчевићу у Скадарлију, тад је Капор живио тамо, јављам се телефоном. Кажем где сам.
„Лажеш“ не верује ми Момо.
„Слушај последњи пут Грбавица блуз.“
А онда пета бетовенова на калашњикову.
