На седници Народне слупштине Републике Српске 17. децембра 1992. годне, за првог председника је изабран Радован Караџић.

Он је на том месту био до 19. јула 1996. године, када се последњи пут појавио у јавности. У овом периоду Караџић је обављао и дужност врховног команданта оружаних снага РС-а.

Он је 2019. године осуђен правоснажно на доживотну робију за геноцид, злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања, одлучило је жалбено веће у Хагу у другостепеном поступку. Овим је повећана казна од 40 година којом је осуђен првостепено 2016. Казну издржава у британском затвору на оствру Вајт.

Караџић је рођен 19. јуна 1944. године у селу Петница, на Дурмитору, у Црној Гори. По професији психијатар, по опредељењу песник и политичар од 1996. године је у бекству.

И као ратни лидер био је посебно поносан на свој завичај. Направљено је неколико ТВ репортажа о његовом родном месту.

У Сарајево је дошао 1960. године где је завршио средњу медицинску школу и 1971. дипломирао на Медицинском факултету на коме је специјализирао психијатрију. Део школовања провео је у Сједињеним америчким државама, где је проучавао психотерапију и америчку поезију. У време студентских демонстрација у јуну 1968. истицао се ватреним говорима са крова сарајевског Филозофског факултета. До марта 1977. радио је у Центру за образовање одраслих „Ђуро Ђаковић“, а потом на Психијатријској клиници на Кошеву у Сарајеву. Крајем 1983. и почетком 1984. радио је у Здравственом центру на Вождовцу у Београду. У исто време био је и психијатар ФК Црвена звезда. Породица му је остала у Сарајеву, где је и он проводио викенде. Због оптужби да је државним новцем саградио викендицу на Палама, 1. новембра 1984. године је отишао у сарајевски истражни затвор, али је, у недостатку доказа, пуштен након 11 месеци. У Сарајеву је 26. септембра 1985. осуђен на три године затвора због проневере и преваре, али казну није одслужио. У Дому здравља на Вождовцу у Београду наставио је да ради до 1987. када се придружио породици у Сарајеву и поново почео да ради на Психијатријској клиници. Претходно су пропали његови покушаји да доведе породицу у Београд. Супруга Љиљана, која је такође неуропсихијатар, конкурисала је у истом Дому здравља у Београду али није примљена. Званично је почео да се бави политиком 1989. године када је основао Српску демократску странку (СДС). У јулу 1990. изабран је за првог председника странке. Од укупно 222 гласа он је добио 221. Био је члан Председништва БиХ. Као члан БиХ парламента, запамћен је по полемици са Алијом Изетбеговићем и изјави датој усред жучне расправе да ће, уколико Изетбеговић настави политику коју води, одвести „муслимански народ можда у нестанак“. Након проглашења независне Републике српског народа у БиХ 9. јануара 1992, која је касније преименована у Републику Српску (РС), Караџић је постао њен први председник.