Радно-окупациона терапија, као дио лијечења у психијатрији, обухвата широк спектар активности, а све с циљем побољшања физичке и менталне функције пацијента. О користима и ефикасности ове терапије у лијечењу пацијената којима је потребно збрињавање у психијатријској установи, разговарали смо са специјалним педагогом и едукованим окупационим терапеутом, Бојаном Ђерићем.
Ђерић каже да су најмоћније средство у психијатријском лијечењу, ипак, лијекови, али да су рехабилитација, ресоцијализација, односно, радна терапија, неизоставан дио процеса изљечења.
„Радно-окупациона терапија се све више заговара као корисна метода лијечења психички обољелих особа. Примјењује се и у центрима за ментално здравље и у удружењима која имају задатак да помогну психички обољелим пацијентима“, објашњава Ђерић и додаје да се ова терапија примјењује и у физикалним центрима гдје постоји физичко онеспособљење других врста, а све с циљем превазилажења препрека и баријера.
„Важно је да пацијенти стекну способност да се снађу и дјелују у друштвеној средини у коју се врате, а овдје се активно врши промоција здравља кроз различите активности“, додаје Ђерић.
Према Ђерићевим ријечима, пацијент долази на радно-окупациону терапију након захтјева психијатра и санирања почетних симптома болести, те се у стању ремисије упућује на радно-окупациони третман и попуњавање слободног времена уз квалитетно прописане активности.
Активности треба одредити у складу са склоностима пацијента
„Улога терапеута јесте да изврши процјену личности пацијента у складу са његовом дијагнозом, уз неизоставно праћење мотива и жеља пацијента, те да, на основу његових склоности и преференција, одреди којим активностима ће се пацијент бавити“, објашњава Ђерић и додаје да је од велике важности постављање реалних и остваривих циљева за пацијента.
Дефектолог Ђерић, који је шеф Радно-окупационе терапије у Специјалној болници за психијатрију у Сокоцу, наводи да се пацијенти смјештени у овој установи баве узгојем и одржавањем цвијећа, пластеничком производњом, сликају, плету, обављају одређене физичке послове или се баве креативним радом.
„Готово сваки од пацијената се бавио неким пословима, а врло често су то образовани људи са дипломама високих школа, те је важно да се и за њих пронађу адекватни задаци који, уз моторичко окупирање, окупирају мисли и позитивно дјелују на интелигенцију“, наводи Ђерић.
На подручју Сарајевско-ромамнијске регије висок је проценат пацијената који се боре са болестима зависности и неопходна им је помоћ у психијатријској болници.
Ђерић истиче да су пацијенти који се лијече од болести зависности врло способни људи, који, углавном, имају могућност да ураде све задате активности, које циљано дјелују на окупирање мисли и руку.
Дневно кроз радне третмане и различите секције, најчеће драмске и литерарне, прође око 65 пацијената, од укупно 150, у зависности од процјене љекара. Велики је број пацијената који нису заинтересовани за рад, а углавном пате од безвољности и опадања животних функција, каже Ђерић и додаје да особље ове установе има врло тежак задатак да пацијента покрене, како би почео да активно учествује у одређеним активностима.
Подршка породице и окружења изузетно важна
Шеф Радно-окупационе терапије, Бојан Ђерић, каже да је један од главних узрока доласка у психијатријску болницу тај што пацијент не узима или одбија да узима прописану терапију.
„Неопходно је да пацијент редовно узима терапију, а лијечење траје некада и до неколико година, како би се болест довела у стање ремисије“, наглашава он.
Ђерић каже да често збрињавају пацијенте из дисфункционалних породица, који нису имали подршку и разумијевање околине. Према његовим ријечима, разговор је врло важан и често је основ у превенцији и очувању менталног здравља.
„Породица би требало да реагује на вријеме. Важно је да, када се примијети понашање које одступа од ‘нормалног’ понашања, мимо правила, уколико особа не спава, има неуобичајене промјене расположења, излази ноћу из куће и слично, чланови породице разговарају с њом, покушају да позитивно утичу на њу, а потом уколико је неопходно, предузму и друге кораке који подразумијевају смјештање особе у психијатријску установу“, навео је Ђерић.
Окупациони терапеут објашњава да третмани не би имали никаквог ефекта уколико би изостао разговор са пацијентима.
„Важно је да они испоље своје мисли и осјећања, које често нису могли исказати у средини у којој су боравили, због страха од исмијавања или злоупотребе“, објашњава Ђерић.
Пацијенти психијатрије често стигматизовани
Ђерић истиче да је веома важно савјетовати пацијенте, прије изласка из психијатријске установе, како да се понашају и на који начин да дјелују у средини у коју се враћају, а у којој су, неријетко одбачени и несхваћени, често осуђивани.
„Постоји велика стигма због доласка у установе оваквог типа, а наши пацијенти често свједоче и већој стигматизацији када изађу, односно, када се врате у друштвену средину“, каже Бојан.
„Савјетујемо пацијентима да наставе са нормалним животом и активностима које су упражњавали. Препоручимо им, међутим, да не буду наметљиви, да не покушавају да са неким остваре комуникацију по сваку цијену, да сачекају реакцију одређене особе, чак и уобичајени поздрав приликом сусрета, те да се понашају у складу с тим“, објашњава Ђерић.
Психолог Мирјана Милинковић, члан Радно-окупационе терапије у Специјелној психијатријској болници у Сокоцу, сагласна је да су подршка породице и неосуђивање околине од пресудне важности у процесу лијечења пацијента и враћања у редовне животне токове.
Милинковић истиче да томе знатно доприноси рад у психотерапијској групи која пацијентима помаже у процесу модулисања мисли, изражавања осјећања, стицања нових знања и побољшања постојећих вјештина.
„Окупационом терапијом настојимо да отклонимо тешкоће и дефиците пацијената, односно, да поправимо и унаприједимо потенцијал који имају. Групне терапије помажу им да остваре квалитетнији однос са другим људима и унесу одређене промјене у начину живота које ће им омогућити да се брже и лакше уклопе у средину, те да их околина на одговарајући начин прихвати“, наводи Милинковић.
Приредбе и забаве, као дио терапије
Пацијенти са којима смо разговарали изузетно су задовољни. Истичу да им заједничке активности и задаци које имају у радно-окупационој терапији помажу да забораве на проблем због којег су смјештени у психијатријску установу, те да се осјете корисним.
„Овдје дневно проводим по четири часа, то ми помаже да се удаљим од негативних мисли, да будем расположена. Не прескачем ни једну радну терапију, зато што ме рехабилитује, ослободи од свега лошег, не размишљам о проблемима, о томе зашто сам овдје, када ћу изаћи…“, каже пацијенткиња која своје мисли окупира израдом умјетничких дјела и рукотворина.
Понекад, кажу, организују приредбе и забаве. Један од њих припрема монодраму коју ће извести 22. децембра, поводом Дана Специјалне болница за психијатрију Соколац.
„За ту прилику припремамо монодраму ‘Прва брачна ноћ’, рецитације, афоризме, организујемо то сваке године. У тим приредбама понекад са нама наступају и терапеути, а некад само ми, пацијенти, имамо своје тачке. Имамо литерарну, драмску секцију, музичаре“, каже он, врло поносан што учествује у том догађају.
Из болнице савјетују да је од изузетне важности да особа када осјети стрес, напетост, безвољност, слушне или гласовне обмане, одмах потражи помоћ.
Према ријечима особља ове установе, појединац који примијети проблеме, врло често није у могућности да се сам обрати за помоћ и неријетко је неопходна подршка породице и околине. Како додају, уз благовремену стручну помоћ, често и не мора да дође до хоспитализације.
