Нови филм под називом „Република Српска: Борба за слободу” осветљава бремениту историју српског народа у БиХ кроз векове.
„Фанатизам је израз потиснуте сумње – оних који негде дубоко у себи сумњају у властиту реторику, па морају да је доведу до екстрема како би спречили да се чује било шта што опонира и храни њихову сумњу”, коментар је режисера Бориса Малагурског на хистерију која је уследила у западним земљама на најаву промоције његовог филма под називом „Република Српска: Борба за слободу”, који је подигао на ноге бошњачку дијaспору.
„Зато не може о филму да се дискутује, већ мора да се забрани. Ако филм нестане – нестаће и сумња, зар не? Лакше је лупити етикету, него разумети. Суочити се са својим сумњама. Етикета диже прашину, али кад се она слегне – филм остаје”, истакао је Малагурски.
Нервозни због тога што би до западне јавности могли доћи материјали који одударају од уврежених наратива, бошњачки лобисти се овај пут нису суздржали и остали само на претњама аутору и клеветању његовог рада, чему се приклонио и део западне штампе. Претње појединих екстремиста да ће дићи у ваздух сваки биоскоп у Швајцарској који се усуди да прикаже филм, тек су једна од десетина „анегдота”. Покренута је масовна кампања, застрашивана су руководства биоскопа. Слали су масовно имејлове, позивали телефоном, њихови правници су састављали дописе и претње тужбама на основу лажних тврдњи о филму, потезали су политичке везе, а људи позивали на протесте…
„Нико од људи који нападају, филм није ни погледао. Још увек чекам њихову реакцију на филм, она тренутно не постоји. Тако да њихову реакцију не видим као критику филма, већ с једне стране озбиљан друштвено-психолошки феномен по којем људи фанатично реагују без улажења у тематику која их је разбеснела, а с друге стране, издашно финансирану кампању са агендом да се Република Српска укине. Тај циљ је врло јасно наведен као примарни од стране опскурне бошњачке невладине организације која себе у Канади представља као некакав „институт” за „истраживање геноцида” која је у свом првом саопштењу против филма позвала све Бошњаке и бошњачке групе на организовану хајку против филма. Толико су, рекао бих, били опијени мржњом да због тога нису навели ни назив филма, само су читаоце упутили на линк веб-странице на којој је био списак премијера”, прича Малагурски за „Политику”.
Невоља бошњачких удружења, сем тога што су пројекције ипак одржане, и то најчешће у алтернативним просторима и углавном у препуним салама и што су испали неозбиљни критикујући филм који се нису удостојили ни погледати, крије се и у томе што овај документарац не само да не негира злодела у Сребреници, како они то наводе, већ што се „Борба за слободу” уопште не бави минулим ратом.
Изгледа да је намера аутора да судбину Срба у БиХ смести у историјски контекст можда још болнија тема за део лобиста у свету, који су пропагандни наратив о грађанском рату у тамошњој јавности у доброј мери већ изградили. Други необични феномен који можда делом сведочи и о неухватљивој динамици политичких процеса у геополитици, јесте и то што су се власти у Дортмунду предомислиле, па су након претњи разних бошњачких удружења одлучили да биоскопску пројекцију филма – забране. Иронија је удесила да се промоција у том граду ипак одржи, али уз дозволу и у просторијама центра за културу – Турске. Није требало пуно чекати коментаре у којима се овај чин описивао као „лекција коју су Турци одржали Немцима из толеранције”, посебно јер се филм бави и периодом османске окупације Балкана.
„Мислим да је тачка кључања настала код наслова филма који садржи синтагму Република Српска. Ту почиње и завршава се аргументација бошњачких екстремиста. Основна порука је – само они смеју да говоре о Српској. Једино човек који суштински сумња у свој наратив одбија да уопште дискутује о неком другом наративу. ’Није до садржаја филма, ништа ту није спорно’, говорили су нам неки биоскопи и објашњавали да морају да откажу пројекцију из финансијских и безбедносних разлога”, каже Малагурски.
Црвено светло за пројекције упаљено је у Лозани, а у Дортмунду су и Зелени устали против филма који нису ни погледали. Тим Малагурског захвалан је општинској сали „Парадизо” у Лугану и биоскопу у Ротердаму. У Франкфурту је немачка полиција упала у салу пред премијеру с намером да је откаже. Уметници су успели да им објасне да су добили лажну дојаву од бошњачких екстремиста. Када је немачка полиција схватила обману, одлучили су да премијери филма о Српској дају – полицијску заштиту. Филм је засад, ипак, дошао до публике у петнаестак градова у Швајцарској, Немачкој, Холандији, Белгији, Луксембургу, Шведској…
Малагурски наводи да независни холандски новинар, историчар и истраживач Фабијан Фендриг, који је погледао филм у биоскопу у Ротердаму, није нашао „ништа контроверзно у филму”.
„Био је запањен да су многи биоскопи отказали пројекције оваквог филма и да су поједини политичари и новинари осудили филм без гледања. Његове оцене су како су сва та дешавања у ствари право лице културе отказивања, што у слободној демократији не би смело да се деси. Етнолог из Европске комисије Кетлин Буланже, која је погледала филм у Антверпену у Белгији, нагласила је да ’филм није полемичног карактера, а још мање је провокативан; он расветљава један начин размишљања и историју овог храброг народа’”, препричава Малагурски.
Каже да се у раду на овом филму водио намером да дестигматизује српски народ који живи западно од Дрине.
„Ова хајка можда најбоље показује колико је овај филм био потребан. Српски народ је дао огроман допринос светској цивилизацији, без обзира на мрље у својој историји које поседује сваки народ и које не могу дефинисати ниједан народ. Ми имамо право да постојимо и имамо право да волимо оно најбоље у нама и нашој прошлости”, навео је Малагурски и најавио београдску премијеру за 9. децембар, а дан после и новосадску.
„Онда следи турнеја у градовима широм Србије и Српске”, каже Малагурски.
