Немања Шмитран (22) је пољопривредник и студент четврте године Медицинског факултета у Бањалуци. Не планира да оде из родног села Козара, на врху истоимене планине. И није једини.

Многи његови вршњаци остају вјерни завичају славног имена и богате историје. На Козару се враћа живот, све је више младих породица које обнављају и проширују имања својих предака.

Немања сваког дана устаје око пет, да би стигао у Бањалуку на предавања. Послије подне ради у шуми, извози дрво, оре, ради у воћњаку, сије пшеницу… А, ипак има времена за учење. Не дангуби. Одредио је своје животне циљеве и од њих не одступа. А да је лако, није.

– Јесен је и лијепо вријеме, на имању има посла преко главе. На трактору проводим једнако времена колико и на факултету. Мени је и једно и друго важно. Волим и пољопривреду и медицину, и Козару и Бањалуку, и град и село – каже Немања.

Срели смо га на сеоском путу, сасвим случајно. И догодила се – прича. Истина, Немања се, у почетку, помало нећкао. Срамежљиво одговарао на наша питања: у стилу, “није то ништа”.

Али, како је разговор одмицао, било је јасно да овај момак зна шта хоће и да је одлучан да оствари своје планове.

– Желим да останем на селу и да се послије завршетка студија запослим у близини, у Градишки или Бањалуци. Чини ми се да одавдје, са планине, даље и боље видим, па ко разумије, схватиће – каже овај вриједни, узорни младић.

Признаје да нема много времена за одмор. Јер његов радни дан траје и по 20 сати.

– Устајем зором. Аутомобилом путујем на предавања, која су у различитим терминима. Потребно ми је сат и мало више времена, у једном правцу, зависно од услова на путу. Зими, када завије снијег, мада је то све рјеђе, имам у приправности трактор и грталицу, па прво разгрнем снијег, да бих прошао аутомобилом. Али, не жалим се, то је мој избор – каже Немања.

Породица подржава његов избор. А Немањина породица је бројна, па је и подршка снажна.

Заједно живе Немањина мајка Ранка, отац Ранко, бака Грозда, браћа Предраг и Славен, снаха Мирослава и двије братове кћерке Дајана и Софија. Сви скупа брину о великом лијепо уређеном имању.

– Млађи брат је средњошколац, одавде путује у школу, као и ја на факултет. Старији брат, који је ожењен, запослен је у Шумарији. Сви радимо на имању. Мени то уопште није тешко и не стидим се поцијепаних хлача и мајице испрљане земљом – каже Немања.

Уз испите на Медицинском факултету, каже, ваља положити и породични, сеоски испит, испит свога завичаја.

– То је завјет предака, трудим се да и тај испит положим најбољом оцјеном – поручује Немања Шмитран.

Свака његова порука изговорена је уз заглушујући звук трактора на планинском врху, на превоју, одакле се види цијело Лијевче поље, а у даљини се назире Градишка.

Немањин отац Ранко Шмитран (50), којем смо банули у двориште пуно моћних машина за обраду земље и окружено воћњацима и узораним њивама, објашњава зашто је остао на имању и љубав према селу пренио на своје потомке.

– Нисам имао дилему, да ли остати овдје или потражити боље услове негдје другдје. Научио сам синове да, осим занимања за која се школују, поштују село, да раде, да стварају добре навике. Рад никоме не смије бити терет, ако зна шта хоће и има реалан, остварив циљ – сматра Ранко.

Поносан је на тројицу својих синова. Најмлађи Славен је ученик другог разреда средње школе у Градишки, гдје учи занат за механичара грејне и рахладне технике. Старији, Предраг, већ је свој човјек: има посао, супругу двоје дјеце. А Немања ће, ако бог да, ускоро постати доктор.

Свако од њих има свој пут, али сви раде на имању.

Шмитрани, сложно, као у малој сеоској задрузи, обрађују неколико хектара ораница, засада шљиве, сију кукуруз, соју, пшеницу, зоб…

– На имању ради нас осморо, супруга и ја, три сина, снаха и моја мајка. Ми смо бројна али сложна породица, одлучна да обезбиједимо довољно за себе и да не бринемо због свјетске и домаће економске кризе. Нас то претјерано не дотиче – каже Ранко Шмитран, хвалећи и градску власт из Градишке за помоћ и разумијевање.

Многе његове комшије су, каже, отишле, али се сада враћају. Вриједни су то људи, воле своје село, боре се да оно оживи, као некада.

– Имао сам и ја могућност да одем, али сам остао и нисам се покајао. Дјецу учим да буду вриједни, одговорни, поштени, да се воле и уважавају, да за свакога имају разумијевања. Уколико у себи изграде такве особине, не треба да брину за будућност – каже Ранко.

Његов брат Драго, који такође живи у Козари, има седморо дјеце. И у другим кућама има дјеце, двоје, троје, четворо…

Ранкова снаха Мирослава (22) и син Предраг имају двоје дјечице. За сада. Мирослава је родом из Подградаца. Након удаје је са супругом живјела је у Словенији. Али, брзо су се вратили у Козару.

– Схватили смо да за нас у Љубљани нема живота. Једна плата, ја трудница, без запослења, трошкови неподношљиви, станарина скупа. На препоруку мог свекра, вратили смо се. Супруг је добио посао, имамо дјецу, породично имање и добро нам је – прича Мирослава.

И њихов комшија Раденко Суботић је радио је у Словенији, у Јесеницама, па се вратио у своје село. Обновио је имање, изградио објекте, нада се да ће ускоро стићи и струја, које у његовом засеоку још увијек нема.

– Оптимиста сам. Вјерујем у Козару, вјерујем да ће бити проширена електро-мрежа до удаљенијих и обновљених кућа. Овдје је израђено 20 викендица, а и асфалт ће ускоро. Свуда сам био, свашта прошао и схватио да је сваком најљепша његова родна груда. За мене то је Козара – каже Раденко Суботић.

И његов рођак Мирко Шмитран се бави пољопривредом, узгаја стоку и сије жито. И његова кућа је пуна. У домаћинству живе супруга, син, снаха и двојица унука.

– Срећни смо, живимо у здравој средини, моји унуци воле село, животиње, тракторе, вриједни су, помажу… Може се и овдје добро живјети, ако се човјек мало потруди – увјерен је Мирко.

Показује нам широко пространство саткано од брегова, долина, шуме која се, управо сада, кити златастом јесењом бојом и пресијава на сунчевим зракама.

Пожалио се једино да у Козари има много дивљачи која прави штету, па због тога обрађује закупљену земљу у Турјаку и Трновцу, 20-ак километара од Козаре.

Управо је одатле довозио приколицу пуну кукуруза, када смо га пресрели. Ради, каже, због дјеце брине за њихову будућност и жели да обезбиједи довољно хране. О Козари приповиједа са много оптимизма.

– Овдје у Козари има 22 дјеце, због њих вриједи радити и стицати. Од тога 18 су школарци. Има и младих, пунољетних становника. Нигдје, на далеко, нема толико дјеце и омладине у релативно малом броју домаћинстава. Хвала Богу, да је тако – хвали се Мирко Шмитран подмлатком у свом селу од свега 50-ак становника.

А тамо гдје су млади, каже, биће и живота.

Историја страдања

У селу Козара у доба Краљевине Југославије живело је више од 1.000 становника. У Другом свјетском рату више од половине њих страдало је у усташким логорима, у козарском обручу 1942. године, или је погинуло у партизанским јединицама. Село је спаљено.

Послије рата дио становника је расељен. Козарчани су добили посједе у равничарском дијелу или у урбанијим мјестима ондашње општине Босанска Градишка. Тадашње власти су сматрале да није рационално улагати у овај крај, да трошкови за изградњу путева, водовода и електро-мреже нису оправдани у поређењу са бројем становника и перспективом на врху славне и живописне планине.

Дио становника Козаре давно се настанио у Грбавцима, гдје су формирали заселак са именом родног села. Ипак, они нису заборавили завичај, у који се данас многи враћају.

Стижу туристи, планинари и спасиоци

Некада се у Козари живјело сиротињски, уз петролејке и без пута. Зато су мјештани одлазили. Али из Градске управе Градишка најављују улагања у овај крај, како би се створили услови за бољи живот и за исплатив посао у пољопривреди и другим дјелатностима.

Планирано је асфалтирање четири километра пута, како би Козара била боље повезана с Градишком, те изградња електро-мрежа за удаљене засеоке.

– Ни по коју цијену ово лијепо мјесто не смијемо заборавити, нити дозволити да оно буде избрисано са географске карте – поручила је Драгана Илић, замјеница градоначелника Градишке, током недавне посјете селу Козара.

Пројекти такозване ревитализације ширег подручја већ су почели.

На рушевинама старе и напуштене школе изграђен је Центар за потребе Горске службе спасавања. Ту се на вјежбама и предавањима окупљају спасиоци из многих мјеста БиХ, Србије, Хрватске и Црне Горе.

Козару све чешће походе и туристи, јер има све више кућа за одмор и маркираних стаза за планинарење.