Јуче је на соколачком градском гробљу „Градац“ обиљежено годину дана од смрти Миломира Миће Грајића.
Да подсјетимо, Миломир Грајић преминуо је 18.јануара 2016.године од посљедица срчаног удара, у 67-мој години живота.
Просвјетарски рад почео је 1973. године у Гимназији „Слободан Принцип Сељо“, гдје је оставио дубок траг, словећи за човјека који је на једноставан начин учио средњошколце да рјешавају компликоване математичке операције. Својим предавањима је показао да математика није баук. Једноставно речено, знао је своје знање на прави начин пренијети на ученике, ослободити их страха од математике, топлом комуникацијом са средњошколцима рушио предрасуде да су математичке способности урођене, да се храбро, уз снажну употребу оног што пружа човјечији мозак, треба суочити са математичком науком и да резултат мора доћи.
На предавањима Грајић се трудио да ученике убиједи да математика није само школски предмет, већ дисциплина која прожима свачији живот, оно са чим се суочавају сваки дан. Због оваквог приступа у свакодневном послу доброг професора математике, већи број соколачких средњошколаца је у високим школама изучавало математику, одлазило на факулетете који су захтијевали висок ниво знања из те области и успјешно их завршавали. Јер, није случајно речено да је математика језик којим говоре све природне науке и да не постоји ниједна математичка област, ма како она апстрактна била, која се не би могла примијенити на појаве реалног свијета.
Грајић је био један од првих ученика соколачке Гимназије који се одлучио да студира математику, да се школује за просвјетног радника у времену када су у овој средњошколској установи математику предавали професори из других средина.
Након вишедеценијског просвјетарског рада, Миломир Грајић је радио и друге одговорне послове у привреди и неким институцијама.
Од почетка ратних дејстава у БиХ 1992. године, активно се укључује у борбу за одбрану српског народа на овим просторима.
Као резервни официр, Миломир Грајић је веома брзо постављен за начелника артиљерије у Првој романијској пјешадијској бригади, да би касније привремено обављао дужност предсједника Извршног одбора општине Соколац, гдје је такође постигао добре резултате у фукционисању локалне власти у ратним условима. Памтиће се вишечесовна засједања локалног парламента на којима се често водила жучна расправа, укрштала копља неистомишљеника, падале тешке ријечи, међусобне оптужбе опозиције и позиције, и, када је изгледало да до договора не може доћи, за говорницом би се појавио покојни Миломир, мирно, без трунке узбуђења, благим ријечима стишао би узавреле страсти одборничке и бурна расправа би била преточена у закључке који би задовољили све присутне на сједници.
Вријеме које је прошло није ублажило тугу и празнину у срцима. Био је брижан пријатељ и херојски се борио у животу. Био је особа великог срца јер је знао вољети, давати и опраштати. Био је и остаће узор свима нама. Ријеч хвала је мало наспрам оног што ми дугујемо њему и његовим дјелима. Постоји нешто што никад умријети неће, а то је љубав, понос и сјећање на њега!
