Тек што се Балкан мало примирио, настављајући спорове на споредној позорници, избило је ово у Украјини. И ако се неко питао зашто је Западу био потребан тај рат у Југославији, јер рата не би ни било да га Запад није форсирао, Украјина даје одговор – тај наш „мали“ рат био је потребан баш због овога, нешто већег у Украјини, којег такође не би било да га Запад није подстакао агресивним ширењем НАТО. Но, како се год заврши у Украјини, ништа не гарантује да је ту крај и да то није увод у још већи рат, ослоњен на преседане створене и на Балкану и у Украјини.
Или ће се врло скоро установити право и инструменти примене – непристрасни као код Бога – или ће се наставити са „природним стањем“ света које одређуу слепа сила и безакоње. Ако буде ово друго, свет нема перспективу. Наступиће груписања и прегруписања у нове опасне савезе и чести ратни судари уз нестанак мањих и слабијих. И сумрак цивилизације. Бесмислена фетишизација „конкурентности“ на нивоу света, без икаквих компензаторних механизама, обезбеђује трајну неправду у расподели богатстава света и све завршава на врховима пирамида, у рукама малобројних.
ПРЕ „Украјине“ можда се могло мислити да је Запад „у незнању“ погазио стара пријатељства и савезништва (као са Србима, на пример) и огрешио се о све Божје и људске законе – уништио основе међународног права, пристојности и добрих обичаја, злоупотребио најсветије институције цивилизације, као што су Уједињене нације, хуманитарне организације, медије, па и цркве. Само можда, јер није било никаквог „незнања“ у потпуно намерном и отвореном разоткривању слабих тачака модерног света који рачуна искључиво на сукобе и доминацију. Распуштање Варшавског пакта, па и Совјетског Савеза оставило је Запад и његову силу – НАТО – без противника. Кад се у обзир узме и трансформација Русије и Кине, њихово одустајање од „извоза“ комунизма и усвајање демократије и тржишне привреде, то постојање НАТО пакта чини непримереним, сувишним и непристојним, чак и без његове трансформације у офанзивну силу. Крволочно ширење НАТО на последње неутралне земље, посебно на бивше совјетске републике, од којих су неке од Руса добиле државу коју нису имале и уз додатне територије, личе на панично батргање Запада (углавном англосаксонског) којему се не свиђа перспектива са толико једнакости у свету.
Шта би био циљ тога опкољавања и угрожавања Русије – одговор те владе дугују својим грађанима, који ће на крају платити пуну цену те грешке. Ако је циљ освајање територија и ресурса, овако их неће добити, као што нису ни Наполеон ни Хитлер. Зато је невероватно да је, ипак, „прошла“ изјава Мадлен Олбрајт да Руси немају право да сами експлоатишу Сибир. То је као да неко каже да је Калифорнија и његова. А паралела за Космет би била да досељеници из латиноамеричких земаља декларишу да је Флорида сада њихова, а ми да им помажемо да се отцепе.
Британија је муњевитим ратом вратила Фокланде у своју територију, иако би геологија потврдила да они припадају Аргентини. Космет је отуђиван од Србије током окупација – турске, италијанске и Титове, уз намерно, циљано популационо протеривање, и ниједан од тих процеса није био легалан, нити Србија мора да призна резултате толиких окупација. Питање је дана кад ће друге земље почети да губе своје покрајине по овом преседану.
Потпуно је јасно – иза сваке кризе стоје исте земље Запада, а свему што оне раде по свету, постоји пример који би њих једнако болео.
Како је то англосаксонском свету успевало да вековима држе доминацију над великим делом света – делимично може да одговори пример словенских народа. Невероватна је сличност и сагласност, у великом послу разарања солидарности и блискости словенских народа, и појединачних народа, цртањем „границе“ кроз живо ткиво сваке нације, са потезима Коминтерне и других „интернационала“ као што су неке цркве, које су и пре „Коминтерне“ започеле тај посао. Чак и либералне Французе су две цркве довеле до верског рата, али су, као и Британци и Немци то превазишли, јер су и Католичка и протестантска црква постале ослонац Запада. Само су словенски народи остали жртва тога раскола међу сродним аврамовским црквама, којима припадају све хришћанске, као и јеврејска и исламска вера. Срби и Хрвати не дају да заборавимо међусобна клања, не улазећи у то ко је одговорнији и ко суровији и крволочнији. Сетимо се „бодљикавог“ сентимента између Пољака и Руса, па сад између Руса и Украјинаца, знатног њеног дела, у којој постоје неколике „братске“ хришћанске цркве. Ваљда је на то мислио песник Славко Јаневски, кад је наше земље, још у Југославији, назвао „кајин-авељијама“ што је деведесетих и потврђено.
Зашто су Срби криви и то баш Англосаксонцима, старим савезницима? Тако може да се окрене само неко ко се Бога не боји и људи не стиди. Само неко ко нема трајну националну политику, него свака генерација руши пријатељства, која су раније генерације изградиле. Изузетне личности из тих западних нација одувек су виделе Србе у правом светлу. Нације које су донедавно истребљивале староседеоце да им је и Хитлер завидео, и које су донедавно имале робове као основу своје привреде, и које су држале пола света у ропству, и које су судиле и спаљивале „вештице“, па чак и научнике, и које су судиле људима различите сексуалне оријентације … и шта све нису имале у свом недавном искуству – Србе третирају као дивљаке и нижу расу. Србе који ништа од њихових страшних грехова никад нису имали. Нисмо имали теократију, инквизицију, нисмо спаљивали никога, а на хомосексуалце, којих има и увек је било (сетимо се, богиња Иштар је побеснела што је Гилгамеш легао са Енкидуом уместо са њом) код нас нико није беснео, само би се дискретно осмехивали у сусрету са њима. Уз то, Срби нису водили освајачке ратове, док од одбрамбених нису имали предаха. Таквим Србима неки западни „савезници“ кроје судбину као и сви непријатељи у ранијим вековима. А кад би само саслушали своје најбоље људе, извели би један спасоносни преокрет.
Да видимо шта би требало да ураде у „српском случају“: да одмах обелодане све документе о рату у Југославији; да ревидирају политичке оцене које су све углавном против Срба; да изврше ревизију свих судских процеса и „залече“ ране које су задали многим народима и појединцима, јер западне владе имају све доказе од којих су само ретке обелодањивали одбранама док су тужилаштва слободно располагала њиховом документацијом (неколико часних судија је успело да сачувај само свој образ, али не и образ мештара који су све смислили и извели). Обелодањивање таквих докумената ослободило би десетине српских „Драјфуса“ који на правди Бога леже у европским затворима. То ће бити црна мрља на образу Запада док је света и века. Такође, морали би да обнове добре обичаје и поштовање међународног права, да обнове сарадњу у доброј вери са свим земљама, од којих су неке већ силе једнаке њима на Западу, или чак јаче (из те сарадње би проистекао нови, „обновљени“ светски поредак са јасним правилима); да коначно измешају своје привреде са осталим силама, и да заједно решавају економске и политичке проблеме света, по wин-wин принципу. То ове земље могу учинити са лакоћом, јер су грешке починили њихови осредњи официјали.
Сасвим је јасно: ако ово до сада нису знале водеће структуре тих земаља – сад знају. Никада у будућности неће изгледати много боље од Адолфа, према ономе у шта могу претворити свет. Зато, уместо рата, брзо у Београд на „конгрес“, иначе ће против себе окренути све пристојне земље. То је у најбољем интересу Запада, јер ни Русија ни Кина, па ни Индија ни Бразил никад у будућности неће бити слабије него само јаче, а са потенцијалним савезницима, слободним земљама, сигурно моћније од Запада.
А можемо ли да замислимо блиску, искрену и братску сарадњу међу Словенима од Трста до Камчатке? Сарадњу која не би кршила ниједан документ, нити би била војна сарадња. Могли бисмо, посебно зато што су против сваког „панславизма“ биле све „интернационале“ – комунистичка, католичка, англосаксонско-протестанска. Сада су јасније речи Збигњева Бжежинског: „Комунизам је уништен, на реду је православље“.
На Западу то више и не крију, а то је већ расизам какав су прошли Јевреји. Не мора се ништа доказивати ниједном Србину, као што није ни Јевреју, да се њима чине зла због припадности. Да би те владе пролазиле код својих маса са таквом злочиначком политиком, неизбежно је да се „жртве“ прогласе „гадовима“, које треба убијати.
Суспендовање части из јавног живота прво је погодило Јевреје и Словене, а технички напредак, као друштвене мреже, само доприноси томе. Иако знамо како су „на нож“ дочекиване све пансловенске идеје, ја ћу понављати предлог за формирање „пансловенског консултативног савета“ који неће имати власт, већ ће служити за размену мишљења и информација, за међусобну испомоћ и солидарност.
Данашњи „навијачи“ Запада међу словенским нацијама немају никаквог интереса да се придружују антируском, антисловенском и антиправославном „пројекту“ Запада. Нема више присиле и тескобе коју је стварао комунизам, изговори о борби за демократију и људска права не вреде, у питању је нешто друго – што иде на руку хегемонима да обнове и задрже моћ над великим делом света.
Па, шта то словенске земље могу добити од тога? Ништа, осим даљег удаљавања од остатка света, који је све већи и већи. Западне силе не могу их економски помоћи, јер и саме имају проблема са економијама које се више не наслањају ни на робове ни на колоније. Први савезници које ће Запад „пустити низ воду“ биће словенске земље – савезнице. Тако су Србе напустили Енглези усред Другог светског рата, а и раније су се више залагали за наше ропство под Турцима или Хабзбурзима, него за нашу слободу и независност. Шта, онда, да се ради? Зрели народи, као и зреле индивидуе, доносе своје одлуке у свом, а никад у туђем интересу. На мржњу никад не треба одговарати мржњом, јер би то била победа мрзитеља и огромна штета за онога ко се брани. Мржњу само треба „примити к знању“ и имати у памћењу, па не „ширити руке“ за мрзитеље, с којима треба да важи наша стара максима „Љубав за љубав, а сир за паре“. Не можеш около нудити „опроштаје“ које нико не тражи. Опрашта се само покајаном грешнику. Као народ који је претрпео све непријатеље и њихова освајања, или ометања и омаловажавања до најновијег расизма, Срби треба да буду у потпуности свесни свих својих мана, али и квалитета, о којима су многи „западњаци“ писали књиге. Пуна свест о квалитетима не треба да нас доведе до самозадовољства и напуштања националне културе, која је од нас учинила изузетан народ. Ниједан народ није имао такву школу етике као Срби народну поезију, своју цркву, и баке које су нас васпитавале најбоље.
Некад сам говорио да је највеће српско „имање“ – пријатељство са Грцима и Румунима и слабо видљиво, али сигурно постојеће, пријатељство са Французима. Сада томе можемо са великим задовољством придодати и Мађаре, који су изузетно зрео народ. Да Русе и Кинезе и не помињемо. Дакле, осим Бога, ту су и пријатељи. Нисмо сами.
