Нисам имао прилику да неког ко дубље познаје прошлост гласиначких села, упитам како се роди име села Неправдићи, што се угнијездило подно Романије. Сви који су овдје долазили, вјерујем, осјетили су дах планине, али и нешто друго што сурове врлети циједе из себе – неко необјашњиво појање природе, нешто што могу да понуде средине у којима се не удишу отпаци цивилизације. Сви ти које поменух, постављали су, засигурно и питања везана за разлоге настанка имена села, али о томе немам намјеру да пишем.
Убијеђен сам да су у прошлости људи гоњени неправдом стигли на овај простор, јер сви што живе на Романији су потомци тих мученика, оних што су голим рукама ударали на сабље оних који су потлаченим дијелили неправду. Можда у претходним ријечима стоје разлози због чега овом селу дадоше име Неправдићи.
Нећу претјерати ако кажем да су овдје тек рођени знали како треба примити и дочекати живот, оно што треба одживјети, урадити да би било мање посртања и патњи. Иако су били далеко од урбаних средина, нису били далеко од Бога. На хиљаду метара изнад морских дубина, живот је стресовитији, али то има и својих предности – човјек у таквом загрљају природе, добија додатну енергију, одбрамбене механизме и такав лакше разбија животне ризике и стиже гдје многи нису кадри доћи. Примјер оних што се родише у Неправдићима, живјеше у овом романијском гнијезду и одоше далеко од завичаја, потврдиће истинитост ове тврдње.
Ријетки су они који су младост и старост потрошили овдје, али упркос томе село живи. Прије пола вијека одавде се одлазило након завршене осмогодишње школе, десетак година касније, на улице велеградске стизали су једанаестогодишњаци. Нису их збуњивала треперава градска свјетла, јер горштаци су знали како треба дочекати живот. Рад су ујединили са храброшћу, а такви су и у вучијем окружењу могли опстати и стати на степеницу поштовања.
Из школских клупа Неправдићани су излазили с ореолом оних који ће бити цијењени, чврсти као завичајни камен, коме ледене и мразовите зиме нису могле ништа. Радозналост и унутрашња потреба да се завири у нове даљине, да се окуси живот неких нових свјетова, одводила их је даље, у далеке земље, гдје су се радиност и упорност више поштовали. Нико, Раде, Драго и остали из рода Ћајића и „тамо далеко“ су донијели мирис поштења из родних Неправдића, села из кога се одлазило, али не без повратка, јер сви који су га напустили враћали су му се у походе, не дозвољавајући да православље издахне на овим просторима. То враћање завичају добија снажнији ритам у овим злим временима, димензије неизљечиве жеље да се помогне браћи у невољи. О количини љубави коју нам доносе не треба ни говорити.
У племенитим мисијама упознао сам Рада и Драга. Ова познанства рат ми је даровао. Захваљујући њима нашао сам снаге и за ове скромне ријечи што написах о њиховом селу, на које се и ових дана ослања Романија.
Објављено у 8.броју Соколачких информативних новина (март 1995.)
