Весна Зекановић из Приједора, једна од 42 добитника Светосавске награде за школску 2020/2021. годину у Републици Српској, у готово три деценије учитељског стажа прешла је пут од истјеривања змије из учионице до креирања важећег наставног плана и програма Републике Срп
„Ево, сад сам паметна, послије 50 година. Видјела сам шта ваља, шта не ваља, шта хоћу, а шта нећу, али бих опет све исто испочетка. Не бих ништа мијењала. Та искуства с дјецом, нема тих пара, ни те Њемачке, ни Америке, колико је то лијепо. За моје прво радно мјесто, тата ми рекао: `Сине, ја овдје не би` радио да ме сваки дан на столу чека 100 КМ`. А, ја би` и џабе. И било је некад и џабе, али, ето, све се поравнало, све на добро изашло, биће и пензија, дочекаће се“, смије се Зекановићева.
Послије завршене гимназије отац јој је рекао: „То ти је, што ти је“. Он је био радник на пилани у Козарцу, мајка домаћица, а млађа сестра у средњој школи. Бака одлази код кћерке у Црвенку и послије 15 дана стиже писмо од те тетке која Веснином оцу, своме брату, поручује да шаље дијете на студије, да ће то бити њена брига и да, кад је и њено завршило факултет, може и његово.
„Већ сам се била помирила с тим да не могу студирати, била сам свјесна прилика у којима је живјела моја породица. Кад је тата пристао, ајме моје среће! На Педагошкој академији у Сомбору на пријемном испиту било је око 150 кандидата. Изашли резултати, тражим себе одоздо, јадниче са села, међу том дјецом из градова, кад ја тринаеста! И само је двоје дипломирало прије мене у тој класи“, сјећа се Весна.
Покојни Слободан Роквић, дугогодишњи директор Основне школе „Петар Кочић“, исте 1993. године, понуди јој посао.
„`Хоћеш ти да радиш, мала?` – `Хоћу.` – `Сутра у Мало Паланчиште.` Дошла кући, нико не зна гдје је та школа. Па, питамо комшиницу, а она је из Великог Паланчишта, каже: `То је `вако преко брда`. Ми смо два и по сата ишли пјешке, из Јаруга, преко брда, ливада и мазгала. Дошли ми, дошла дјеца, њих 20, од првог до четвртог. У једној учионици све муниција. Рат био, војска је то држала закључано. Ми имамо малу учионицу, сви заједно. У поду рупе, не можеш стати да не забатрљаш.
Уђе нам змија на час. Врата шупља. Ја млада, луда, па се не бојим. Истјерујем је метлом, а она никако ван. Уђе у другу рупу у зиду. Онда зовем комшилук у помоћ, дођу крпе палити. Ма, свашта било. Путовала пјешке и бициклом. Није тада било аутобуса. Тата ми направио бицикл, склопио од некаквих дијелова, један дио црвен, један зелен, један сив. И само рекао да не идем низастрану. А, ја и то“, смије се Зекановићева.
Послије четири године прелази у друго подручно одјељење исте школе, у Орловце. Ту је већ десетак минута бициклом од своје куће. Два су одјељења, више није сама, него има и радну колегиницу, па јој је, каже, то било као награда. Ту ради двије године и 1999. прелази у централну школу и добија нулти разред, односно припремно одјељење у години када се у Републици Српској уводи деветогодишња основна школа. И тако пет година заредом.
„Била тада генерација старијих учитељица, кажу: `Ма, какве ми, не можемо се ми плазати по тепиху`. А, ја долазила у тренерци и патикама, дјеца подијељена у оне центре, груписани по активностима. И мораш се тако обући да ти буде згодно радити… Боже, хоћу ли икад дочекати да се макнем из првог разреда, да пређем у други? Радити у првом разреду, то је нешто најтеже. Неко мисли, они малени, шта они знају, нешто мало радиш, нема ни оцјена. А то је рударски посао. И ја их изграђене предам другима, а ја опет у први“, сјећа се Весна.
Преломни тренутак била је завршна приредба на крају школске године, када су ученици упитали директора Роквића: „Ајој, директоре, хоће ли нам остати ова учитељица?“ И те године у септембру она улази у други разред и данас води своју четврту потпуну генерацију ђака.
„Просвјетни радници су научени на свакакве промјене, сналазе се у ходу како знају и умију јер, једноставно, процес мора тећи. Никад не можемо чекати да све буде готово и да добијемо све на длану, па тек онда да кажемо: `Е, сад радимо`. Ми морамо бити укорак с временом и сами себи крчити пут, јер грехота је дјецу заустављати, говорећи да се нешто не може зато што се нешто нема. И кад немамо ништа, наше су могућности безграничне“, сматра Зекановићева.
Она признаје да просвјетни радници на готово сваку промјену у почетку реагују одбијањем, најчешће зато што немају довољно информација, подсјећајући да је то било и за интерактивну, и за инклузивну, и за онлајн наставу, а сада и за нови наставни план и програм у чијем је креирању, како каже, имала част да учествује.
„Не можемо очекивати да сви можемо добити све, али смо склони да нападамо, да се бунимо. Ко хоће, ко воли свој посао и коме је стало, нема те силе која ће га зауставити“, закључује Весна.
РАЗМАЖЕНИХ РОДИТЕЉА РАЗМАЖЕНА И ДЈЕЦА
Поредећи искуство са родитељима некад и сад, каже да су, генерално, родитељи данас незадовољни, у школу долазе љути, не доживљавају школу пријатељски, дрчни су, буне се на прву без икаквог питања или иду одмах код директора.
„Заобилазе учитеља и тиме прескачу кораке. Знају гдје ће то нешто да се ријеши одмах, по кратком поступку. Али неће. Ако се не ријеши у учионици, неће ни `одозго`, само некима треба времена да то схвате. Ако имам проблем с дјететом, а родитељи не сарађују, ја ћу се тог проблема ријешити најдаље за пет година, а оно својим родитељима остаје. И пропустили су прилику да проблем покушамо ријешити заједно“, говори Весна.
Према њеним ријечима, размажених родитеља размажена су и дјеца, а и једни и други од првог контакта са школом испитују границе.
„Родитељи шаљу у школу дијете, то је њихово највеће благо и они очекују да се према њима ми понашамо као они код куће, а ја не могу да имам у учионици 25 сунаца да се око сваког сви окрећу. Али, и то се учи, а највише се види по родитељима који су имали старију дјецу код мене први пут, а сада имају млађу – потпуно је другачије понашање јер је стечено повјерење“, свједочи Зекановићева.
ТОКОМ ОНЛАЈН НАСТАВЕ НАЈВИШЕ СЕ ВИДЈЕЛО КО РАДИ, А КО СЕ ЗАВАЛИО У ФОТЕЉУ
Говорећи о односу према послу, каже да има оних који раде „од звона до звона“, а да разлику чини управо рад који претходи уласку у учионицу и који слиједи послије звона.
„Ко није спреман да жртвује и своје вријеме слободно, тај је залутао. На примјер, посљедњи час је физичко и ради се испред школе. Учитељица облачи јакну, ставља сунчане наочаре, торбицу под мишку, задаје између двије ватре, јер је то најлакше, и чека крај часа. Чим зазвони, каже: `Добро, довиђења.` И одлази, да не би случајно изгубила вријеме враћајући се послије часа у школу. У дворишту су у то вријеме родитељи, баке, деде, који чекају дјецу. Није је ни њих срамота. Та ријеч срамота се некако изгубила, а ја покушавам да је вратим. И дјеца ме питају што Ви, учитељице, стално говорите `срамота`“, прича Зекановићева.
Она објашњава да рад у просвјети није операција на отвореном срцу и да зато пролазе и радници и нерадници, али да је првима огромна сатисфакција то што им се на ђацима види разлика, јер дјеца четири-пет сати проводе са својом учитељицом пет година, некада је то више него што активно проводе са родитељима и поприме особине своје учитељице.
„Нема везе што га ја нисам научила колут напријед, учиће га Срђо /наставник физичког/ у шестом. Или не зна дијете таблицу множења. Ах, што није сјео код куће, па научио. Ето, то су ти што су залутали. На платама се то не види. Добију једнако и једни и други. Али увијек се зна разлика ко је чије дијете. Највише се то види када пређу у предметну наставу и та разлика се не може ни мјерити платом“, појашњава Весна.
Учитељица додаје да се током онлајн наставе највише видјело ко ради, а ко се завалио у фотељу и гледао наставу на телевизору – или чак ни толико.
„Као и ми, и родитељи су такође били више ангажовани тада него у редовној настави. Тај рад и труд родитеља треба поштовати јер су они били у служби нашег посла“, подсјећа Весна.
Она је у вријеме преласка на наставу на даљину водила пети разред и Републички педагошки завод именовао ју је за координатора тима за наставу за тај разред који је у почетку бројао шест, а временом нарастао на 25 људи који су правили презентације и слали њој.
„Добијем свашта. Неко само скинуо с интернета, неко измијешао ћирилицу и латиницу, свега је било. Ја све морам уредити прије него што је пошаљем да се одобри. Онда правим план, тад се ради та лекција из тог предмета, тад се снима, тад се емитује. Немам у свом рјечнику `не могу` кад је посао у питању, али тад кад сам преживјела… Било је предвиђено да чланови тима који су из Бањалуке снимају програм на РТРС-у. Кад, зову једном, нема ко, сви у изолацији. Ја немам ни превоза, то је вријеме маски, рукавица, страха, како ћу до Бањалуке? Нађе моја директорица једну жену која сваки дан путује у Бањалуку. Каже: `Ти само изађи на кружни ток и она ће те возити`. А, јесам тој жени захвална!“, истиче учитељица Весна.
Она каже да јој је то вријеме било као да је рат и да ју је заједничка невоља зближила још више са дјецом и родитељима. Кад се врати са снимања, чекају је њено одјељење, задаћа, усмени одговори. Са свима разговара, с дјецом и са родитељима. Сваке вечери у 19.00 часова сви из групе назване „Конференција“ су на вези, мимо свега што је већ договорено у вези са наставом и градивом. Ту се и вицеви причају.
„Ако ме случајно нема на вријеме, већ у 19.05 зову, питају хоће ли бити конференција вечерас. Послије смо имали нека ограничења на првобитној апликацији, не знам ни која је била. Маја /кћерка/ ми тражи другу апликацију, шаљем је дјеци, шаљем родитељима, дабогда да шта од тог буде. Седам увече, гледам онај `зум` /Зоом/, кад оно једно по једно – прикључио се, прикључио се, прикључио се. А, род`ла вас уч`тељ`ца!“, прича са поносом Весна.
