Јелена Аничић је професор соло пјевања и умјетнички руководилац Камерног састава из Пала, који наступа као квартет, секстет или октет. Састав је започео своје дјеловање прије десет година као Хор Филозофског факултета при Универзитету у Источном Сарајеву и од студентске идеје изродила се лијепа прича. Управо студенти су били први слушаоци умилних тонова вјежбаних на хорским секцијама. У првим годинама рада, хор је бивао све бројнији а чинили су га студенти из: Пала, Братунца, Бијељине, Брчког, Зворника, Сокоца, Хан Пијеска, Невесиња, Гацка. Јелена каже да јој је жао што данас дјелују у смањеном обиму, а Камерни састав чине само Паљани.
– Сматрам да је проблем у тренду смањеног уписа студената као и недостатка финансијске подршке култури. Нове генерације су мање заинтересоване, а та слика би се могла промијенити уз неку атрактивнију понуду. Уколико би се члановима отворила могућност за путовања и боље наступе, можда би слика била другачија. Без културе нема идентитета, ни сјећања. Ми музичари, и други умјетници, смо најбољи амбасадори Републике Српске и српске нације. Замислите само колико је јефтино подржати једно умјетничко удружење које вас на најбољи начин представља у држави, региону и свијету, а колико је скупо рекламирати се кроз медије или друге маркетиншке облике. Сјетите се само наступа београдског хора „Viva Vox“ у Уједињеним нацијама. Сигурна сам да смо ми, и неки други умјетници, способни да на једнак начин представимо овај наш крај – прича наша саговорница и додаје:
– Све што радим је искључиво из љубави. Наступам више од петнаест година; још као средњошколка сам се представљала на бројним солистичким концертима, узела учешће на свечаним академијама, а касније и са групом. Без љубави и жара коју носимо у себи, овај састав не би опстао.
Камерни састав из Пала у свом богатом опусу изводи родољубиве пјесме, традиционалне и етно, као и пјесме које су посвећене српској историји и националном јединству. Чак су се у пјевању окушали и на другим језицима па су изводили пјесме на енглеском и руском језику, а приликом сарадње са Катедром за кинески језик и књижевност, пјевали су и на кинеском језику.
– Од бројних сарадњи истакла бих Српско пјевачко друштво „Слога“, које предводи Стефан Мојсиловић, и Српско просвјетно културно друштво „Просвјета“. Духовне композиције и православно црквено појање заузимају велики дио нашег репертоара, тако да на пробама увијек нешто од тога спремамо, а посебно двогласно црквено појање односно средњовјековне натпјеве – појаснила је Јелена.
С обзиром на то да се овај музички састав опробао и у поп-рок жанру, приликом сарадње са бендом „Културни центар“, који је изводио своје ауторске композиције, на питање да ли би и од њих домаћа публика могла да очекује нешто слично, Јелена истиче да су увијек отворени за све опције.
За себе каже да је дијете Сарајевско-романијске регије. Послије немилих догађаја из минулог Одбрамбено-отаџбинског рата са породицом је избјегла из родног Сарајева и засновала живот у Палама. Рођена је 1988. године. У Палама је завршила двије основне школе – Основну школу „Пале“ и Основну музичку школу, а након тога наставила школовање као гимназијалка а и у Средњој музичкој школи „Источна Илиџа“. Након тога уписује Музичку академију Универзитета у Источном Сарајеву и упоредо и новинарство на Филозофском факултету. Магистрирала је на Одсјеку соло пјевање на Музичкој академији. Јелена је удата, живи у Палама, а ради у Невесињу и Гацку, гдје има своју класу коју чине ученици основних школа. Иако нема много слободног времена наша саговорница каже да је неизмјерно испуњена. Узимајући у обзир да је њена сестра дио Камерног састава, питали смо је да ли је таленат који носи наслијеђен.
– Наша мајка јако лијепо пјева и воли понекад да пусти глас, а слушала сам и тетку више пута. С друге стране покојни отац је волио да слика. Мислим да се све то некако саткало и укоријенило у мојој души – закључила је она.
