„Када једном станете на сцену позоришта и пронађете себе, ту остајете до краја живота.“ Овако почиње причу глумац Даниел Ковачевић, који је на Академији драмских умјетности пронашао свој позив и љубав живота па живи српско-руску причу.
Зашто баш ова прича? Можда због тога што је Даниел рођен у Сарајеву, али стицајем околности, са родитељима и сестром, долази на своју дједовину подно планине Романије – у Мокро.
– Што се тиче српских простора, мислим да најдивнији људи живе на Романији и ово кажем из срца. Када хоћу да пронађем свој мир увек овде долазим и ту љубав сам пренео и на своју децу јер сам јако везан за ове крајеве. Однедавно сам члан Удружења „Романија“ и част ми је што сам део те приче и идеја које су јако племените и оствариве – истакао је Даниел.
Како нам је рекао, Академију драмских умјетности уписао је и завршио у Бањалуци, Матично позориште, гдје игра своје представе, је Народно позориште „Тоша Јовановић“ у Зрењанину. Данас живи сан Руског театра у Београду, што је била његова дугогодишња жеља.
– Глума је специфична и када се препустите више не можете без ње. Иако ме пут водио негде друго, уписао сам средњу школу у Београду и био посвећен природним наукама, али када сам први пут крочио на сцену и урадио своју представу, ту је био крај свим осталим наукама и она је постала моје примарно интересовање. Уписао сам Акдемију код професорице Јелене Терпетове Костић, која је пореклом из Русије и завршила је Академију ГИТИС, као и моја супруга, а годинама је била првакиња московског театра МХАТ. Захваљујући њој, упознао сам моју Евгенију на размени студената у Москви и ту је почела наша љубав и заједнички пут кроз живот и као партнера и глумаца – рекао је он и додао да је прво озбиљно глумачко искуство на платну имао у филму „Као рани мраз“ Ђорђа Балашевића, играјући главни лик Васу Ладачког.
– Моја супруга је дошла из Русије у Србију из љубави. Тамо је почела да гради каријеру али је одлучила да дође овде. Иста прича је и у филму „Као рани мраз“, у коме она игра моју супругу, Рускињу, па смо имали ту олакшавајућу околност да део нашег приватног живота можемо да пренесемо и на филм. Била је то улога коју глумац може само да пожели да игра. Ђоле је написао одличан сценарио, а сам лик је одговарао мом темпераменту.
Посао који ради на два различита континента и остварења у Русији значајно су одредили каријеру овог младог човјека.
– Двадесет година сам у овом послу и уз добру вољу све може да се усклади; тако сам научио да могу радити на два простора. И сама та ширина је једно искуство више. За мене је Русија место као да нигде нисам отишао, као да сам дошао на исту земљу, јер немам утисак да смо ми Срби и Руси претерано другачији. Важно је да радимо оно што волимо, глума је наш основни алат, као наше тело, глад и наше емоције које проживљавамо на сцени, јер без њих публика није задовољна одиграном представом. Зато глимац мора имати истински зној, истинске емоције без којих глума не може. С обзиром на то да имам велико искуство, могу да кажем да је бављење глумом без позоришта јако тешко, јер је позориште практично тренинг, све је уживо; човек тренира да буде присутан у сваком тренутку и испитује своје границе. Филм је нешто лежернија опција овог посла, има мало више простора за исправљање грешака. У суштини све има своје предности и мане и због тога је целина истих, некако најбоља – открива режисер и глумац.
Филм „Јазавац пред судом“, адаптација истоимене приповијетке српског књижевника Петра Кочића, је оставрење настало након што су Даниел и аустралијски редитељ Марк Виндон заједно радили на ТВ серији.
– Филм је снимљен пре скоро две године али због епидемиолошке ситуације премијера се одлагала пар пута па је тек приказан на 46. ФЕСТ-у у Београду, у мају. Петар Кочић је наш великан. И након 100 година од настанка свака реченица коју изговорите у том филму као да је јуче написана. Ексклузивно откривам да ће премијера филма званично бити 3. фебруара, у биоскопу IMAX и након тога следе пројекције у свим Синаплекс кинима. Посебно сам поносан на овај пројекат јер се један Аустралијанац осмелио да сними нешто баш српско. Ово дело превазилази границе српског подручја и прелази на светску причу сваког човека који може наћи паралелу са Давидом Штрпцем, ванвременским ликом, који и тумачим. Мислим да се у историји кинематографије није десило да се један филм сними за само два дана и то је заиста велики успех – наставља разговор Даниел, који је недавно имао и премијеру представе „Злочин и казна“ у Руском дому у Београду.
– До прве позоришне представе требало је да се деси деценија од оснивања театра. Осмелити се да поставите Достојевског на сцени јесте велики подвиг и нешто што се треба сложити у човеку и имати искуства како би се кренуло у једну такву причу, коју сам реализовао са својим колегама и супругом. Тренутно на репертоару имам око петнаестак наслова у Зрењанину али и београдским позориштима „Душко Радовић“ и „Славија“ од којих издвајам наслове: „Јасмин на странпутици“, „Кирија“, „Све ће то народ позлатити“.
Кроз разговор Даниел нам је открио да је данас велики успјех бавити се овим позивом. Број људи који завршавају академије глуме у овом тренутку је оргоман у односу на период од прије 30 година када је на простору цијеле бивше Југославије дјеловало неколико академија. Данас је број позоришта исти а глумаца много више и, нажалост, немају сви талентовани глумци прилику да покажу своју надареност па је, како каже, опстајање на сцени највећи успјех. Од значајнијих сарадњи и улога које су услиједиле издвојили смо: „Црвени месец“, „Балканска међа, „Југословенка“, Јужни ветар“, а ред је да поменемо и серију „Сенке над Балканом“ у режији Драгана Бјелогрлића, на чију причу је поносан, па се нада да ће сличних пројеката са истом поставом бити у наредном периоду.
Ова прича о Даниелу подстакнута је догађајем који слиједи, односно представом „Јазавац пред судом“, која ће бити одиграна 24. јануара, у општини Соколац у Парохијском дому порте Храма Романијска Лазарица у организацији Удружења „Романија“ из Београда. Уједно, то је и корак који је Ковачевић дуго чекао; да своја остварења одигра пред својом публиком.
