Према народном вјеровању на Божић ваља мало радити, како би вриједни били читаве године. Стари обичаји иако све више губе трку са модерним начином живота, ипак се у појединим селима и даље помно чувају. Тако је на обронцима Муртенице гдје младе рабаџије не одустају од тешког, али берићетног посла. Ма колико било незахвално упрежу своје волове и извлаче дрва из шуме. Све је мање оних које се баве овим занатом, али петнаестогодишњи Драган Пауновић из села Јасеново није један од оних који су одустали.
– Од малих ногу сам заволео волове и рад са њима. Увек смо у штали имали најмање по један пар волова тако да су ми увек били на располагању. Доста мојих вршњака са ових падина ужива у овом послу исто као и ја. Свестан сам да је ово изузетно тежак посао али мора неко и ово да ради јер не може свугде трактор где могу да зађу волови – казао је за РИНУ овај млади рабаџија.
Иако их живот није мазио, чист ваздух и здрава храна кумовали су њиховом дугом и здравом животу. Скоро нико од ових планинаца не зна ни шта је „бурноут синдром“, док код људи који свој радни вијек проводе у канцеларијама полако поприма облике епидемије.
– Тежак је ово посао, треба снаге и вештине са воловима. Могао сам и ја да одем овадве али се ипак нисам одрекао кућног прага и воловске запреге – каже за Милојко Ватазевић из Кућана који има мало дужи стаж од младог Драгана.
За обављање овог тешког посла неопходни су добри волови, који се посебним командама уче од малена, јер кад прерасту њихова снага се не може тако лако обуздати. Колико је овај посао некада био популаран у златиборском и златарском крају говори и податак да је свака кућа имала бар по један пар волова и тиме се мјерила имућност домаћинства. Данас је ситуација ипак мало другачија.