Недавно објављена књига „Кошаре – нови косовски бој“ намењена деци од осам и више година, изузетно је важна у време кад се будућим наставницима и професорима историје намећу „хашка историја“ и аутошовинизам.

Према Бојићевим речима, Миљевић је дошао на идеју за књигу јер ништа слично није написано за децу, а њему је важно што је објављена јер је завршио Филозофски факултет у Београду на коме постоји једна интересна група чији је интерес да нам наметне „хашку историју“ и аутошовинизам.

„Схватио сам на својој кожи колико је важно то урадити. Није толико важно за нашу генерацију, али је суштински важно за нашу децу да запамте шта се десило на Кошарама. Мада, ни наше генерације нису знале до скоро, као да је то била табу тема. Главни разлог је да се отргне од заборава, а са друге стране, ми смо народ који се увек борио за своју слободу и то бисмо требало да ценимо“, истиче Бојић.

Историја се, нажалост понавља, тако да смо после Првог светског рата имали ситуацију да су многи јунаци просили по улицама и да су јако тешко живели. И после битака на Кошарама и на Паштрику, имамо ситуацију да су ти људи остављени од свих, да су разочарани а неки од њих имају посттрауматски стресни синдром, додаје Бојић.

„Хашка историја“ – мека моћ Америке

Бојић због „Кошара“ није полемисао са „ревизионистичком школом хашке историје“ али је као студент историје имао бројне проблеме. Имао је проблем што је био студент професора Милоша Ковића ког данас прогоне.

Поменута интересна група прогонила је и његовог првог ментора Небојшу Шулетића ког су протерали са факултета, а један професор их је условио одласком на предавање у Центар за културну деконтаминацију да би могли да полажу испит код њега.

„У томе и јесте важност ове књиге јер САД и данас воде неку врсту медијског рата и путем меке моћи покушавају да нам наметну аутошовинистичку слику, да смо криви за све што се дешавало деведесетих, а једина наша кривица је што смо били противници највеће силе на свету у том моменту“.

Историја ће памтити јунаке са Кошара

Јунаци који су описани у књизи, њих 110, зауставили су у првом налету, на два и по дана 1500 до 2000 терориста ОВК. За све то време бомбардовала их је НАТО авијација и артиљерија, а терористи су имали и предност терена јер су у Албанији више планине.

„Кад је дошла 125. моторизована бригада, наши су кренули у контраофанзиву и ту је заустављена највећа сила на свету. Подсећам, ОВК терористи прошли су обуку у НАТО који је имао кампове у Албанији и то ће историја памтити“, наглашава Бојић.

Како су Кошаре „пробудиле“ Русију

Година 1999. је битна и за историју Русије јер су после НАТО агресије на СРЈ до тада успавани Руси схватили да ако се не уозбиље, следи им иста ствар. После агресије Русија је почела да се развија и јача. Слично је било и 1941. кад нико у Европи није смео да каже реч против Хитлера, али су се „луди Срби“ дигли и сменили владу која је потписала наметнути пакт.

„Наравно, Хитлер за кратко време поразио Србију, али због мартовског пуча у Југославији одлаже се напад на Совјетски Савез за неколико месеци и на тај начин СССР добија највећег савезника, а то је зима. Питање је шта би било да су Руси остали без тог савезника“, каже Бојић.

Како су настале Кошаре за децу

Кад су објавили претходну књигу „Српски јунаци од косовског боја до Кошара“ десиле су се две интересантне ствари које су избрусиле идеју за књигу о Кошарама, открива Миљевић. Прва је да су људи на књигу о јунацима одлично реаговали, тако да је у књижарама „Вулкан“ већ годину дана она хит књига за децу.

„То је била прва књига за децу у којој су описани људи, јунаци ратова деведесетих за слободу српског народа, међу њима и јунаци са Кошара. Многи су нам говорили да је то сјајно, да нико то није урадио и као да су то срцем примили јер добро памте те трауме и то тешко време. Сматрају да је то био херојски отпор једног малог народа без иједног савезника и да смо бранили свој народ у свим крајевима где је живео. Те приче су њима легле и сматрали су да би требало својој деци да их прочитају“, истиче Миљевић.

После једне промоције „Српских јунака“ имали су мало окупљање на ком су била и деца која су читала приче на тој промоцији а после су их чули како су узели имена Јагуара и Грубог, јунака са Кошара играјући се у дворишту. Тад су схватили да су тој деци, која похађају трећи и четврти разред, Кошаре блиске и да очигледно цене јунаке.

„Схватили смо да је књига о Кошарама природан наставак ‘Српских јунака’, да су људи заинтересовани за једну такву, модерну тему а да ти хероји јесу узор деци, као и хероји Првог светског рата, Карађорђевог устанка или косовске битке“, каже Миљевић.

Кошаре – политиколошка тема

Према Бојићевим речима, Кошаре нису историјска већ политиколошка тема. Да би била историјска, требало би да прође 30 година да би се отворили архиви. Истиче да није писао научни рад већ књигу за децу, али као историчар има принцип да све што пише буде истинито.

„Имао сам живе учеснике, људе који су били на лицу места. Један од њих је пуковник Љубинко Ђурковић који је био у врху команде током одбране на Кошарама, као и Дарко Анђелковић, војник који се истакао херојством. Нашао сам материјал по часописима и онда сам се консултовао са њима шта је истина а шта не, да ли је то реално или мало измаштано и доста смо кориговали текстове, а један смо избацили.“

Кад је радио прву књигу, „Српске јунаке“ најтеже му је било да историјске догађаје прилагоди деци. Пошто је често одлазио у Русију, узео је много руских књига за децу и једну италијанску, као књиге моделе на којима су радили тимови психолога. Сазнао је да приче морају бити кратке са пуно акција и квалитетним илустрацијама.

Кошаре оплемењују дечју душу

Кад су објавили на Фејсбук страници рекламу за књигу, једна жена је написала да су на свом сајту који се зове „Добро дете“ написали да књиге оплемењују дечју душу и питала како књига о Кошарама може да оплемени дечју душу. Миљевић је први кратко одговорио да дечју душу може оплеменити мишљу о слободи и да се цене људи који су се борили за слободу.

„Можда сам могао да кажем и да се деца могу учити одбрани слабијих од јачих, што је увек лепо, али иза тог мог коментара се појавило још педесетак. Људи су стали у одбрану књиге и писали да немамо чега да се стидимо да је та књига требало да се много раније појави… Била су још два негативна коментара где нисам морао да одговарам. Одговарали су људи које уопште не познајем.“

Додаје да има људи који сматрају да су приче у књизи за старију децу. Трудили су се да приче не буду крваве, има ту рата, али нема крвавих сцена ни мржње ни према коме, ни према Албанцима, ни према војницима НАТО.

„То ни смо желели да урадимо, хтели смо да истакнемо херојство људи који су у томе учествовали. Неки људи су поменути, многи нису. Жеља нам је била да наша деца уче своју историју, као некад уз ноге очева и дедова и уз гусле. Многе ствари опеване у епским песмама нису се ни десиле, али су преносиле један код, систем који се заснивао на жељи за слободом. То је оно што наш народ издваја од других“, закључио је Миљевић.