Драги Милане,
Опраштање у оваквим болним тренуцима је претешко, јер је немогуће пронаћи праве ријечи. Такве ријечи и не постоје. Овај тужни скуп довољно говори о твом овоземаљском животу.
Рођен си у питомој кнежинској котлини, поред твоје Биоштице, на простору гдје је са Бабића Баште стигао твој прадјед, у дому честитих родитеља Војислава и Винке, који су те учили и научили како се постаје човјек у правом смислу ријечи.
Већ у основношколским данима, у Кнежини, скренуо си пажњу просвјетних радника, показао даровитост која ће те пратити кроз твоје школовање. Памтићемо те као узорног и примјерног ученика чувене соколачке Гимназије, изузетног студента на Машинском факултету у Сарајеву, једној од најпрестижнијих високошколских установа у БиХ. Било је то вријеме када је декан Машинског факултета био чувени научни радник др Душан Голубовић, доба интензивног развоја БиХ.
Тада су мали градови, попут Сокоца, жељно чекали да им се врате млади стручњаци са универзитетским дипломама, да својим знањем и прегалаштвом граде ведрију сутрашњицу. Милан је студије завршио 1978. године. Прво радно искуство стиче радећи у тадашњем привредном гиганту – сарајевском Фамосу, све до 1984. године, када се враћа својој Романији, у Соколац, да у УНИС-овој Фабрици котрљајних лежајева усавршава своју професију. Биле су то године најбржег привредног развоја соколачке општине, када је позната УНИС-ова фабрика била темељ привреде соколачке.
Из производних хала Фабрике котрљајних лежајева Милан 1991. године прелази у општину Соколац, гдје остаје до 7. новембра 1997. године. Прошао је са својим сарадницима праву голготу ратних и поратних година. Био је један од првих активиста и оснивача Српске демократске странке и Српске аутономне области Романија. Издвајао се по много чему – по досљедности, истрајности и фанатичном односу према свакодневним обавезама. У најтеже вријеме ратно обављао је дужност предсједника општине Соколац. Сручила се на његова плећа свом силином ратна несрећа. Ваљало је у том времену умирања пружити помоћ и утјеху избјеглим Србима са својих вијековних станишта. Треба подсјетити да је у јуну прве ратне, деведесет друге, било преко осам хиљада избјеглица, међу њима велики број рањених, несрећних и болесних, породица које су изгубиле своје најмилије. Колико је само енергије Милан уложио рјешавајући са својим најближим сарадницима проблеме народа у вријеме када су биле прекинуте везе Републике Српске са Србијом. Били су најтежи дани за Републику Српску.
Драги Милане,
Не смијемо и не можемо заборавати оно што си за Соколац, Романију и Републику Српску учинио током Одбрамбено-отаџбинског рата. Био си у првим редовима када су се 1991. године стварали и створили услови за формирање Војне болнице у Подроманији, гдје се окупио тим врсних љекара, специјалиста из свих области. Колико је само ова херојска установа спасила људских живота. О томе се томови књига могу написати.
Захваљујући теби и твојим сарадницима, током ратних година у Сокоцу су радила скоро сва предузећа, прилично добро текло снабдијевање становништва основним животним намирницама и другом робом. Трговачко предузеће Романинка водило је бригу о снабдијевању становништва других општина и Војске Републике Српске. Посебно треба нагласити да у току рата није прекидан рад у школама. Да би се, колико-толико, нормално одвијао живот у том немирном времену, било је потребно уложити надчовјечанске напоре, што је и на твом здрављу оставило болне ожиљке.
Милан је у ратном и поратном времену заузимао високо мјесто у политичком животу Српске и свог Сокоца. Обављао је бројне функције. Био предсједник Скупштине општине Соколац од 1991. до 1997. године. За народног посланика изабран је 1996. године и ту дужност обављао све до 2004-те, пуних осам година. У Народној скупштини Републике Српске био је предсједник посланичког клуба СДС-а и један од првих посланика са подручја општине Соколац.
Тада се била жестока битка за опстанак Републике Српске, за њен живот након Дејтона. У том времену, свјетским моћницима, онима који су нанијели много зла српском народу, сметали су људи од ријечи, борци за истину и правду, искрене патриоте. Тако се на мети високог представника у БиХ – Педи Ешдауна, нашао и наш Милан. Арогантни Педи га је смијенио 2004. године, заједно са бројним српским кадровима. Те исте године Милан одлази у пензију, у загрљај своје породице, за коју, због силних обавеза, годинама није имао времена.
Драги Милане,
Заједно смо били на листама и борили се у туробним ратним и поратним годинама. Заједно смо били и на листама непожељних, оптужених и прогнаних. И када се нисмо слагали, поштовали смо се и уважавали. Тебе су до смрти прогонили због оног што си чинио и учинио за свој народ. И у тим неприликама остао си досљедан у својим поступцима и ставовима, што и приличи људима одликованим Орденом Његоша 1.реда, Орденом части, Великом граматом Српске православне цркве, Повељом општине Соколац и бројним другим признањима.
Битке си многе у овоземаљском животу добио. Доживио радост рађања два сина, унука, био брижан супруг, родитељ и дјед. Болест је била немилосрдна. Одлазиш тамо гдје има мјеста само за праведнике. Нама остаје обавеза да те чувамо и сачувамо у сјећањима.
Нека ти је лака црна земља у твојој Кнежини. Бог да ти душу прости.
Начелник општине Соколац
Милован Бјелица
